To je nama naša Barbi dala

Prva lutka se iščekivala euforično. Stigla je jedne zime u prvom razredu osnovne škole ali je najveće razočaranje bilo što je imala braon a ne plavu kosu kao tipična Barbi. Zaslepljujući autfit glam rok zvezde sa, naravno, mikrofonom, uz prateću šljašteću garderobu – bilo je tu i resica, i PVC materijala i ultrakratkih minića – i svi dodaci od češljića, štikli, žutih čipkastih čarapica, do prstenja sa dijamantom i minđuša, koji su pored lutke bili u kutiji i zbog čega se plakalo kad izgubiš, ublažio je prevelika očekivanja. U narednim godinama ta očekivanja, kada je Barbi lutka u pitanju, ipak nisu prestajala.

Sledeća je stigla vrlo brzo jednog prepodneva kada je banula tetka tek pristigla iz Nemačke i donela tipičnu Barbi princezu. I imala je plavu kosu. Ta je dugo bila omiljena, i to toliko da su joj se izbledele oči, oćelavila je i polomila vrat. Stizale su i narednih godina, svaki put kada se tata vraćao iz inostranstva – po jedna bi doputovala sa njim (“Da li si mi kupio Barbiku?”). Pa je onda mama kupila njenu mlađu sestru Skiperku. Sećam se svake – i kada sam je dobila i od koga i šta je imala na sebi od odeće. Ali Barbi porodica nije bila potpuna bez Kena, a postojala je posebna vrsta ljubomore na one devojčice koje su imale auto, kombi ili kuću za Barbiku.

Ipak nisu sve devojčice bile tako “razmažene” da su imale po desetak lutaka i da im to nije bilo dovoljno. To ću uvideti igrajući se sa njima – većina je imala po jednu Barbiku. I ne samo zato što su bile skupe – neke jednostavno nisu delile tu strast prema lutki. Kao moja najbolja drugarica koja mi je nonšalantno poklonila svoju dobro očuvanu Barbiku i Kena iz čega je bilo jasno da se nije ni igrala sa njim.