Možda se naizgled čini da će ovaj moj tekst biti nastavak onog o Vasku Žabati, Bugarima, sveslovenskoj lepoti, duhu i socijali oličenoj u sarmama u kutiji sladoleda i rakiji u flaši sprajta, kao i šalama tipa – ovako Leonardo Dikaprio izgleda posle tri dana u Mađarskoj, a ovako rumunski Endi Garsija. Da, svi imamo veliku kesu u kojoj su manje kese, živimo u nezavršenim objektima, dajemo deci da piju rasol iz kace, sedimo po selima ispred marketa i pijemo unučiće, pritom je i sam naziv za malo piće ’unuče’ dirljiv, smešan i bizaran.
Možda se čini i to da me je taj površni panslavizam sa Tiktoka i mimova obuzeo toliko da moram da napišem barem još jedan tekst njemu posvećen. Ali razlog tome nije samo činjenica da su i drugi ljudi primetili i prigrlili taj trend, da se ceo naš blok povezuje slikama kredenaca babuški, mešalica koje vrte prase, brutalističkom gradnjom uz propratnu muziku benda Molčat doma i praznim i sivim igralištima u magli. Razlog za pisanje ovog teksta su, sa jedne strane naši susedi o kojima malo znamo, a toliko smo im slični, kao i jedan naizgled elitistički, Festival autorskog filma, na kome je prikazano nekoliko filmova tih naših komšija, a među njima i novi film Radu Žudea, mog miljenika i favorita ako govorimo o novom talasu rumunskog filma.
Poštovani, možete pročitati 3 besplatna teksta, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
