Prvi put u Makondu

Zahvaljujući izdavačkoj kući Akademska knjiga, objavljujemo ekskluzivne odlomke iz autobiografije Gabrijela Garsije Markesa “Priča o mom životu”, u prevodu Bojane Kovačević Petrović

Pročitajte prvi deo ovde

***

Bili smo u naselju Velika Močvara, Sijenaga Grande, još jednom mitskom mestu iz mog detinjstva. Plovio sam njime više puta, kada me je deda, pukovnik Nikolas Rikardo Markes Mehija – koga smo mi unuci zvali Papalelo – vodio iz Arakatake u Barankilju da posetimo moje roditelje. „Močvare se ne treba plašiti, ali je treba poštovati”, govorio mi je, pričajući o nepredvidivim hirovima njenih voda, koje su se katkad ponašale kao ribnjak, a katkad kao neukrotiv okean.

U kišnom periodu bila je prepuštena na milost i nemilost planinskim olujama. Od decembra do aprila, kada je vreme trebalo da bude krotko, pasati sa severa obrušavali su se na nju tolikom silinom da je svaka noć bila prava pustolovina.

Moja baba s majčine strane, Trankilina Iguaran – Mina – usuđivala se da je pređe samo u slučajevima krajnje nužde, pošto je prilikom jednog putovanja imala stravično iskustvo, te su morali da potraže sklonište na ušću reke Riofrio, sve dok nije svanulo.

Te večeri je, srećom, bilo mirno. S prozora na pramcu, gde sam izašao da udahnem malo vazduha pre svitanja, svetla ribarskih čamaca blistala su kao zvezde u vodi. Bilo ih je bezbroj, a nevidljivi ribari razgovarali su kao da su došli u goste, i njihovi glasovi sablasno su odzvanjali močvarom. Naslonjenog na ogradu, dok sam pokušavao da razaberem obrise planine, odjednom me je preplavio prvi nalet nostalgije.