Negde u tridesetom minutu otkako sam prošlog petka stigao na Ušće setim se, dok razgledam okolo, rečenice M. F., koju mi je rekla pre nekoliko nedelja. “Gansi sviraju za sve generacije – matorce, klince i klince nekadašnjih klinaca.” I u dokaznom postupku dok mi pogled preskače horizont ToiToi mobilnih toaleta, stacioniranih mikseta i mobilnih šankova sa pićem, uverim se da je ova njena rečenica tačna. Jer pored mene prolazi par sa ćerkom i svi u Guns N’ Roses majicama. To sam poslednjih godina viđao na koncertima Stonsa i Pola Makartnija, ali u inostranstvu. Sada to prvi put vidim u Beogradu, Srbiji.
Zbog čega su se Guns and Roses toliko “zapatili” u Srba? Ali nije to pravo pitanje, jer Gansi su se zapatili po celom svetu pa ni ova turneja ne ide ispod normi stadiona. I to traje već decenijama otkako se krenulo iz kalifornijske nulte tačke Sleša i Axla Rosea.
Razlika između ovih Gansa sa Ušća i onih s početka karijere je i u tajmingu – početka koncerata. U onim davnim godinama Axl i ekipa su znali zakasniti, ponekada se i potući sa gledaocima usled tog kašnjenja, pa u finalu i prekinuti koncert. Ovog petka, ekipa izlazi tačno na vreme kao što tačno na vreme izlaze sve velike rok zvezde na svim podijumima sveta poslednjih godina. Muzička industrija je umnogome surovija od one nekadašnje, ogromne promoterske kuće i produkcije kupuju turneju velikih imena za veliki novac, pa su bendovi u sličnom položaju kao fudbaleri – uzeo si veliku lovu, sad je “vraćaj”. Tako da Gansi ne kasne kao što ne kasni Real i sve je u minut i na Vembliju i na novobeogradskom valjda Bloku 16.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
