Ulica je duga.
Kao da nema kraja, ni početka.
Toma Zdravković je meri pogledom kao majstorskim metrom, dok u šaci gužva poništenu tramvajsku kartu a u mislima prebira po stihovima pesme koju još nije napisao. Gura šake u prazne džepove i ide korak po korak, bez žurbe. Konačno, nailazi na kafanu. Ukotvljena između dva drveta lipe, poput broda koji nikad neće otploviti iz luke, podseća ga na jednu malu birtiju u Leskovcu gde je voleo da svrati i sluša pesme na radiju. Tamo je prvi put čuo Sinatru. I popio prvu čašu vina.
Ulazi u lokal i shvata da je u njemu baš malo gostiju. Rasklimatane stolice poređane oko stolova koje prekrivaju karirani stolnjaci uglavnom su prazne, nezainteresovani konobar čita novine za šankom, iz kuhinje dopire miris zaprške a sa radija svira Carevac.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
