Najbolje pozorišne predstave 2023.

Ne verujem da sam odlučila da napišem ovaj tekst, s obzirom na to da mi se čini da sam toliko toga u pozorištu propustila u ovoj sezoni, i da postoji šansa da, ako me neko pita šta preporučujem, predložim neku predstavu od pre godinu-dve… što neće biti loše, ako je ona i dalje na repertoaru. Ja najviše pratim film, i baš sam nedavno prijatelju koji profesionalno prati izložbe i vizuelnu umetnost rekla kako je njemu lako, jer može više puta po malo da odlazi na neku izložbu, može, iako temeljan, vrlo brzo da obavi svoj zadatak, uđe na izložbu, pogleda dvadesetak minuta, a onda izađe. Moja greška, jer ako je neko kao on studiozan, pročitaće svakako i program, nekad i hrpu drugih tekstova i biografiju, da upotpuni sliku.

A mi koji pratimo film i pozorište, svakako moramo da posvetimo dva sata sadržaju da bismo shvatili sa čim imamo posla. Tako je i kod čitanja knjiga, ili još zahtevnije. Zato imam utisak da nije fer da govorim o pozorišnoj godini jer nisam videla sve, nisam probala svako jelo sa švedskog stola, pa će ovaj tekst biti subjektivne impresije o onome što je na mene ostavilo dobar utisak, ono zbog čega mi je srce zaigralo i podsetilo me zašto, i pored, nažalost kampanjske dinamike odlazaka u pozorište, volim da sam tamo, u mraku, u intimnosti, a opet sa drugima, sa živim ljudima koji govore, kreću se, pulsiraju preda mnom.

Krenuću od najskorijeg doživljaja, od predstave „Otac“ u Ateljeu 212, u režiji Paola Mađelija, po tekstu Florijana Zelera, tvorca dramske trilogije „Otac“, „Majka“ i „Sin“. Za ovaj komad autor je dobio mnoge nagrade, uključujući Molijerovu, ali i Oskara za filmsku adaptaciju. No, čini mi se da se upravo u pozorišnoj izvedbi, koja podrazumeva prisustvo živih ljudi, glumaca (i to kakvih) oseća to čudesno prenošenje naboja, narastanje teskobe, a onda i katarza. Ovo je, naime, priča o odnosu oca i ćerke, o demenciji, o bliskosti i ranjivosti.