Najbolja politička serija decenije

Od kad je Dizni otkupio prava na “Star Wars” pre sada već 13 godina, biti fan ovog serijala postalo je neka vrsta rolerkostera. Dugo očekivana nova trilogija filmova (epizode 7, 8 i 9) malo koga je ostavila zadovoljnim, sa reakcijama između blagog razočaranja i potpunog užasa (epizoda 9 definitivno naginje ka ovom drugom), tako da je budućnost “Star Warsa” u jednom trenutku delovala mračno i nesigurno.

Kada smo se najmanje nadali, franšizu su iz blata izvukle TV serije. Poslednjih par sezona animirane serije “Rebels” i hit igrana serija “The Mandalorian” (o kojoj sam ranije pisao) ohrabrile su nas i pokazale da ovaj divni svet ima još svašta vredno da nam ponudi. Bilo je tu još projekata koji su bili okej, još nekih bledih, ali tema ovog teksta će biti serija kojoj apsolutno pripada titula najboljeg što je “Star Wars” imao da ponudi. No pre nego što pređemo na nju, pomenućemo još jedan film koji je nažalost mnogima prošao ispod radara. Pored ovih “glavnih” filmova iz takozvane Skajvoker sage, Dizni je izbacio još dva nezavisna “Star Wars” filma. Jedan od njih je “Solo”, simpatična priča o mladim danima legendarnog Hana Sola. Solidan i zabavan film, ali ne mnogo više od toga. Drugi film nam je mnogo interesantniji i važniji.

U pitanju je “Rogue One”, film usko povezan s prvim “Star Wars” filmom – epizodom 4 čuvenom po nazivu “Nova nada” (A New Hope). Ako ste ga skoro gledali ili ga dobro znate, setićete se da počinje tako što Dart Vejder zauzima brod princeze Leje dok ona u poslednjim trenucima pre nego što bude uhvaćena, u svoje verne droide smešta disk sa nacrtima i planovima novog imperijalnog superoružja Zvezde smrti (Death Star). “Rogue One” je film upravo o grupi pobunjenika koja je ukrala ove planove i omogućila da šansa za borbu postoji. Film je daleko najbolji od svih iz Diznijeve ere, u isto vreme pričajući priču o velikoj žrtvi malih običnih ljudi u borbi protiv tiranije, i prelepo praveći reference na “Novu nadu”.