Prvi susret sa Mladenom Jaguštom imao sam 1976, kao student druge godine. Dirigovao je jedan koncert našeg studentskog orkestra FMU. Kao gost. Da biste svirali kod Jagušta morali ste proći veoma oštru audiciju.
Naime, on je imao tezu da prve instrumente mora svirati onaj koji zaista najbolje svira, bez ikakvih ustupaka. Tako, pamtim svoju sreću što sam jedinu flautu u Prvoj simfoniji L. V. Betovena svirao baš ja.
Sećam se tih proba kao da su juče bile. Gotovo svake reči, gesta. Pomalo nervozno, ali uvek tačno u metu išli su zahtevi dirigenta. Morali ste biti na svakoj probi duhom i telom, bez ostatka. Jagušt je tretirao nas studente kao profesionalce, ne praveći razliku između studentskog orkestra i Berlinske filharmonije. Tvrdio je da je to isto, samo mi moramo da imamo više proba. Nikada nisam razumeo zbog čega je to bilo i jedino gostovanje Mladena Jagušta na FMU.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
