Kultura kao najobičniji dodatak, premaz, šlag na torti, licidersko srce

Kao kulturolog, osećam izvesnu odbojnost prema nekim suvišnim rečima koje imaju svrhu da objasne termin i opšti pojam kulture. Od silne upotrebe ta reč se „izlizala” i izgubila pravi smisao. Smatram da je dovoljno reći kultura i shvatiti da se pod tim pojmom podrazumeva skup ideja, simbola, vrednosti i značenja. Reči koje stavljamo okolo nje neće mnogo pomoći njenom objašnjenju i razumevanju. Čak ni neke sintetičke definicije ne nude zadovoljavajuća rešenja.

Reč je o fenomenu sa značenjem najšireg spektra koji se (fenomen) odnosi na univerzalne ljudske vrednosti, a istovremeno i na promenljive, raznolike i osobene sadržaje. Mnogi kulturolozi dali su doprinos integralnom definisanju kulture kao forme simboličkog života ljudi. Shvatajući kulturu kao neotuđiv atribut ljudske vrste, sociolog Zigmunt Bauman pravi distinkciju između kulture u atributivnom i kulture u distributivnom smislu.

U prvom slučaju kultura je ono što je svim ljudima zajedničko, a u drugom ono što ljude i zajednice razlikuje jedne od drugih. Zagorka Golubović sagledava kulturu iz najšireg antropološkog stanovišta, shvatajući je kao „svojevrsni izraz ljudskog načina postojanja”. Na dobrom tragu je Džek Ralit za koga kultura predstavlja ključ za prevazilaženje problema, jer on pod njom podrazumeva moć sagledavanja i razumevanja teškoća koje se neće završiti očajanjem i rezignacijom nego inicijativom. Kulturan čovek bi, prema tome, bio onaj ko ne priznaje definitivne poraze, već im se novim stvaralačkim naporima suprotstavlja.

Određene misli aforističkog tipa po meni su (čak više od onih oficijelnih) bile na tragu osvetljenja suštine ovog kompleksnog pojma. Podsetiću na sentence o kulturi koje pokazuju da je ona esencijalan pojam, kako za čoveka tako i za ljudsko društvo. T. S. Eliot je očigledno ovo imao na umu pišući o kulturi kao o terminu koji ne treba samo definisati već i ilustrovati uvek kada se njime koristimo.