Kaseta za Milana

Godišnjice smrti slavnih muzičara su uvek čudni dani. U hrpi čitulja, pomena, ličnih utisaka o čoveku i analiza je li on to ili nije on to, nekako se uvek izgubi – muzika. Ono zbog čega su ti ljudi, u krajnjoj liniji, i postali neko na koga sećanje održavamo u životu. Makar ako smo kao i većina van kruga bliskih prijatelja i porodice, koji na ovu prvu temu zaista imaju ponešto na kažu.

Milan Mladenović preminuo je pre tačno trideset godina i nije preterano reći da sećanje na njega ne bledi. Ako je za života stekao slavu kao frontmen jednog od najuticajnijih jugoslovenskih bendova, u smrti je taj status prešao u gotovo mitološki. Nije to retka sudbina za ljude koji rano napuste ovaj svet, i sasvim sigurno u Milanovom slučaju nije ni nezaslužena.

U ove tri decenije koje su za nama, stekao sam utisak da se o Milanu uglavnom pričalo u nekom kontekstu ličnog angažmana na različitim poljima. Te ovo, te ono, te jeste, te nije, i šta ti ja znam. O muzici, ispada, pričaju tek retki. Kao i Džejms Din pre njega, Milan je postao fenomen širokog spektra, simbol jednog vremena i kulture tog doba.

Takvih će osvrta, siguran sam, biti ovih dana napretek. Javiće se i prijatelji, i stručniji ljudi od mene, i moći ćete izvesno pročitati neke detalje iz Milanovog života koje ranije niste znali. Ja za takve utiske nisam kompetentan, pa ću probati da vam ponudim jedan drugi ugao – kako je muzika njega, i njegovog benda, ostavila utisak na mene.

Ne kažem ja da sam ni ovde kompetentan. Ali smatram da imam jedan drugačiji ugao. Dok sam živeo u Beogradu kao mlad čovek, nekako sam namenski izbegavao da slušam EKV – iz onog najprostijeg, kretenskog tinejdžerskog bunta. „Svi vole EKV, e pa ja neću“.

Dabome, nadasve pametan rezon, složićete se. Još sam u familiji imao neku stariju sestru, dovoljno stariju da ide na „Akademiju“, studira slikarstvo i idolizuje Milana, Magi i Bojana – to je tek bio motiv da odem u kontra smeru. Bilo kom kontra smeru.

EKV me je stigao i prestigao tek deceniju kasnije u dijaspori, kada sam kroz jednu drugačiju prizmu počeo da preslušavam domaću muziku i formiram nova mišljenja o njoj.

Kada ste stranac, i kada se oko vas govori neki drugi jezik, maternji postaje „strani“ a muzika koju ste ceo život uzimali zdravo za gotovo prolazi kroz analitički filter koji ste kući držali za strance. I kada sam ja tako, sa „svežim ušima“, sagledao ceo njihov opus jedno ugodno jesenje popodne, sve što sam mogao da kažem sebi je… uh, pa ovo je odlično.

Tako sam, relativno pod stare dane, postao card-carrying fan Ekatarine Velike. Po povratku u Srbiju uspeo sam pribavim svaki album na ploči, izjurio sva ona polu-legalna „EKV Records“ CD izdanja, jurio po gradu da nađem one retke licencirane slovenačke diskove prva četiri albuma, kupovao godinama manje-više sve što ima veze sa njima.

Ali podvlačim još jednom ono bitno – postao sam ljubitelj tako što sam seo i kritički slušao, a ne samo progutao nešto što mi je plasirao domaći radio ili starija sestra sa Demije.

A zašto je to bitno? Pa, mislim, generalno nije uopšte, ali jeste za ovaj tekst. Jer moj poklon vama, čitaocima, za ovu godišnjicu je jedan mikstejp stare škole, namenjen svima vama koji možda još niste postali ljubitelji Milanovog lika i dela.