Bilo me je strah da nazovem Božu Koprivicu (1950-2026) poslednjih nedelja. Pa sam unedogled to odlagao jer me je hvatao sve veći strah. Ne, nisam uopšte znao da je bolestan.
Pa kakvi smo mi bili prijatelji ako to nisam znao? Bili smo dobri prijatelji. Baš dobri. Ali bilo me je strah da se naljutio jer ga nisam zvao od onog letnjeg podneva.
Pa kakvi smo mi bili prijatelji ako se nismo čuli mesecima? Bili smo dobri prijatelji. Baš dobri. Bez obzira na frekvenciju susreta i okretanja telefona. Ali on je, čini mi se, meni prepuštao inicijativu. I bio je lako ljutljiv ako bi posumnjao da se vi zezate sa prijateljstvom i pažnjom. Zato me je bilo strah jer sam preterao sa pauzom.
Nekako su se naši susreti proredili kada je zatvorena „Šansa“ na Tašmajdanu. Tu smo sedeli redovno. On nikada nije voleo da kasni. Jednom mi je rekao u intervjuu: „Ne volim da kasnim na probu. Nisam volio da kasnim ni na treninge fudbala ili košarke. To je princip dobrog vaspitanja. Bilo da te ulica vaspitava, bilo porodica. Ne bih nikada otišao na probu a da sam neraspoložen. Jer ne možeš da remetiš atmosferu. Moraš imati to partizansko vaspitanje. Ne mogu da kasnim kad idemo na juriš protiv neprijatelja. Volim da igram u ekipi koja dobija…“
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
