M. i ja često pričamo o muzici, a naročito često o tome kako je jedna od najdragocenijih stvari koje sa godinama izgubiš ushićenost zbog muzike – ona istinska, nezadrživa, egzaltiranost maltene, kad ti se čini da je od prva dva takta jedne pesme ili jednog albuma ceo kosmos stao da sa tobom sluša. Ili, još važnije, ona od koje ti se, u trenutku dok stiskaš plej, čini da u tami svoje sobe, sam samcijat, upravo otkrivaš svetu tajnu ili makar neki drevni alhemijski recept za život.
On je, kao i ja uostalom, čovek koji je previše puta u životu birao da sluša muziku koja mu ne znači ništa – to je nužan odbrambeni mehanizam kad si senzibilisan na stihove i note, jer muzika ume, baš ume, da bude kao oštro, smrtonosno šilo kad ti znači previše – i to možda doprinosi tome da centar u mozgu odgovoran za tu euforiju počne da trokira i mimo odrastanja, što je strašno teško priznati, ali neka baci kamen prvi onaj koji nije maštao da muziku opet čuje ušima šesnaestogodišnjaka koji misli, izistinski veruje, štaviše i oseća, da je muzika najvažnija i najspasonosnija stvar na svetu. Izvesno je redak dar sluh koji ostaje jednako oštar, ali ranjiv i tankoćutan i kad se prevali adolescencija.
Potrebno je baš mnogo, hoću da kažem, mnogo više nego ranije, da muzika opet zvuči onoliko važno, da je osetite duboko u stomaku, da se zemlja pomeri.
Na prohladnom budimpeštanskom ostrvu Obuda na Dunavu, ako dobro pamtim – a ne pamtim dobro sigurno – zemljotres je bio takav da od ostrva, ni Budimpešte, ni vascele Mađarske nije ostalo ništa kad se Florens Velč konačno, oko sat pre ponoći, u svom ružičastom negližeu na volane duboko poklonila i svima nam zvonkim glasom poželela laku noć i dobar provod.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
