Pixarovi filmovi su kao “Politikin zabavnik”. Ili bi trebalo da budu. Onaj stari, “jugoslovenski”, širokog formata i na previše stranica za samo sedam dana. A među njima za svakoga po nešto, da ne ponavljam onu promo frazu “od sedam do…”.
Pixarovi filmovi nisu ili ne bi trebalo da budu samo za decu. Oni rasplamsavaju maštu, oni zaigravaju stvari koje nisu za igru. Oni približavaju život i njegove avanture na način koji je malo više “4Real” nego neki drugi “crtani filmovi”.
Oni i starijima i mlađima pokazuju šta znači imati mašte i ne mariti za granice, da svaka tema i svako biće mogu da budu i zanimljivi i uzbudljivi, i nama bliski.
Kao “Zabavnik” nekada oni nam otvaraju stranice koje, inače, ne bismo nikada sami okrenuli. Oni nas ne čine pasivnim. Oni nas motivišu da učimo da čitamo (i “čitamo”), da učestvujemo, da postavljamo pitanja, da budemo radoznali.
Nema ničeg lošeg u njima. Sem Disneyja, koji ih je kupio pre skoro dvadeset godina. On ih je osokolio da “franšiziraju” šta god mogu (do tog trenutka samo je “Toy Story”, opravdano, imao nastavak), on je u popriličnoj meri unjanjavio njihov kvalitet i primorao ih da umesto da budu lideri, što su za vrlo kratko vreme postali, nadalje kao i svi ostali samo nastave da slušaju “šta publika traži od njih”. O snažnijoj ideološkoj stimulaciji tema i junaka ovaj put ne moram.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
