Imam sve – kaže Slađana Milošević u pesmi, koju čujemo u klubu u koji ulazi Brana Mitrović u „Nacionalnoj klasi“, prateći svoje beogradske noćne damare. Kakav saundtrek i kakav film! Nešto kasnije će Dragan Nikolić i Slađana Milošević učestvovati u televizijskom skeču, u kome će se pozvati na ovaj film i jedan od njenih prvih hitova.

I da, Slađana je baš imala sve, sve za scenu. Talenat za muziku, fizičku lepotu, ali i nešto još važnije – osobenost. To nije samo hrabrost da se ruše granice, jer kad neko odluči da će to raditi da bi privukao pažnju, a da to nije deo njegovog bića, to se i primeti i brzo propadne.

Slađana, jugoslovenska Grejs Džouns, kako se to često pominje, gazela, zgodna i samouverena, bila je neobična zverka na ionako dinamičnoj sceni, na kojoj se do nje ipak nije pojavio niko takav. Da, pre nje bila je Josipa Lisac, autentična i u pevanju i u izgledu. Ali Slađana je bila ipak nešto drugo, u emulziji hard-roka i novog talasa, osvajanja sloboda da se nosi triko, nadrealistički šešir i šminka, mnogo šminke.