Jednom, baš davno, sviđala mi se jedna muzičarka, pa sam konačno uspeo da je namolim da izađe sa mnom na piće. Nešto skroz sumanuto, usred bela dana, u neki pab ili tako nešto. Na moje pitanje šta voli da radi kad ništa ne radi, ona je odgovorila – obožavam da gledam Formulu 1. Tu mi je bilo jasno da ja neću biti čovek koji će joj s pijace donositi krupne, crvene trešnje.
Kasnije u životu, rado ću vam priznati, sreo sam više žena, nego muškaraca, koje su me iznenađivale time da ne samo da rado gledaju muškarce kako besomučno jure ukrug, nego se pozamašno razumeju i u performanse bolida (znanje koje, nažalost, nisu uvek uspevale da prenesu i na muškarce s kojima su), te mi nije bilo nimalo teško da poverujem da bi jedna žena mogla da bude na čelu “tehničke službe” izmišljenog trkačkog tima “Apex”, kao što je u ovom filmu.
A tek koliko sam žena upoznao koje se razumeju u tenis. D(r)uga priča…
Otuda me nećete lako, ako i uopšte, uveriti da je “F1” neko povampirenje testosteronskog filma, koji je jalov u skoro svemu, sem u akciji, žestini, obično i nasilju, kojima neprekidno seva, a na radost dominantno muške publike koja čitavu stvar doživljava kao priliku za masturbiranje drugim sredstvima.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
