Za samo pet godina Taylor Sheridan je od relativno uposlenog glumca (možda ga se neko seća kao zamenika šerifa iz “Sons of Anarchy”?) izrastao u najprofitabilnijeg scenaristu i šouranera američke televizije koga “zli” i neinformisani glasovi žele da prikažu kao desnog, “altrajtovskog”, pa i “kjuanonovskog”. Što je utisak koji Sheridan svojim stavovima ponekad ne želi da im uskrati.
A zapravo, Taylor Sheridan je jedan oldskul, pa možda i staromodan scenarista koji preferira da se bavi onim što zna, u čijim ostvarenjima vladaju beli, muški i heteroseksualni junaci, dok onih “manjinskih” ima u onoj meri u kojoj je to potrebno priči, a ne propisima i kantarima holivudskih liberala. Tako u “Yellowstone” imamo “Indijance” zato što je to pre belaca bila njihova teritorija i oni u izvesnoj meri imaju sličan odnos prema zemlji i prirodi kao i papa Dutton (i njegovi preci), u “Mayor of Kingstown” više od pola kasta su Afroamerikanci zato što oni čine skoro četrdeset posto zatvorenika u američkim zatvorima, a u “Tulsa King” kastom dominiraju “Italijani” zato što su oni dominirali i njujorškom mafijom.
Druga bitna karakteristika Sheridanovih ostvarenja jeste forsiranje stereotipa kroz forsiranje filmskih arhetipa, što je u “woke Americi” nešto što ne bi trebalo da radimo, čak ni kada se bavimo istorijskom građom. Pa su tako pomenuti muškarci skoro uvek pozamašno oslonjeni na svoju fizičku snagu i/ili vrelo oružje koje im je na raspolaganju, uvek su fatalni, ali kompleksni ljubavnici, lojalni su, zastareli, sa solidnim prezirom za tehnološke i ostale inovacije…
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
