Ilustracija VP / Goran Marković / Ivan Posavec
Goran Marković i Rajko Grlić, pripadnici čuvene “Praške škole”, one koja je jugoslovensku kinematografiju uvela u moderno (važi i obrnuto), svakog ponedeljka dopisuju se na portalu Velike priče. I pišu o ljudima koji su uticali na njih, o filmovima, o Pragu, o Beogradu i Zagrebu, o Trstu i Los Anđelesu, o kulturi, o nama…
Kako se snimaju “one” scene
Spuštali smo se sve niže i mene je odjednom uhvatila izvesna zebnja. Nije to bio strah, pogotovu nije moglo biti govora o panici, ali boravak u tom svetu, drugačijem od svega onoga što je predstavljalo moje životno iskustvo, počeo je da me lagano pritiska
Treba samo malo strpljenja, a ti, živeći s filmskim režiserom, toga sigurno imaš u obilju
Vanredna pisma Gorana Markovića i Rajka Grlića u kojima su razmenili novogodišnje čestike
Oprezan sam, pribojavam se da će još jednom mračna sila pobediti mladost, ideale i želju da se živi po sopstvenom izboru
No, kako je vrijeme praznika suzdržati ću se od detaljnijeg opisa naših stvarnosti i posvetiti svetkovinama koje nas okružuju i koje nude slatku iluziju: nekoliko dana nezagađenih dnevnom politikom
Baš kao što glumci zdušno dahću, tako voditelji sasvim ozbiljno izgovaraju svoje opscene tekstove. I jedni i drugi znaju da je sve laž
Za ovo bismo, za razliku od ostalih naših projekata, sigurno našli pare. Tu se čak ni država ne bi umiješala...
Kada već ne mogu da snimam filmove, mogu da pišem
Kraj je neminovan, došli smo i otići ćemo, u tome nema ništa mistično, jedino je poželjno da bude brz, ali pravo pitanje je kako do njega doći
Kiša je polako prelazila u susnežicu kada sam u Horgošu otrčao u toalet koji je bio u potpunom mraku i prilično poplavljen. Dok sam se olakšavao, iz tame se začuo baba-serin glas: "Da platiš!"
Pišem ti iz one prave klišej Amerike, s Middle Westa, iz države Ohio
Počinje dopisivanje dvojice proslavljenih sineasta: Goran Marković piše Rajku Grliću o svom najvećem prijatelju Vuku Babiću
