Alber Kami i borba za pravdu naših studenata

Ovih dana sve češće uhvatim sebe kako tražim smisao. U onome što me boli, u onome što ne mogu da promenim, i u onome protiv čega ustajem. Ovih dana deluje mi da je život borba, u mom domu i van njega. Moja mama bije tešku, iscrpljujuću bitku sa bolešću. I koliko god da se trudimo, ta borba deluje kao da vodi ka onome što je neminovno. U danima ispunjenim bolom i neizvesnošću, ponekad mi se učini da sve što činimo ne menja ishod, već ga samo usporava. Isto to osećam i na ulicama, među studentima čijoj borbi sam se pridružila. Njihov bunt, njihova hrabrost, njihova nada – sve to me pokreće, a opet, negde duboko u meni, javlja se strah da ni ta borba neće doneti radikalnu promenu. Da će nas umoriti pre nego što išta uspemo da pomerimo. I na jednom i na drugom frontu, osećaj bespomoćnosti me sustiže. I tera me da se pitam – čemu to sve?

Nisam ni prva ni poslednja koja se u teškim trenucima zapitala koji je smisao i kako živeti dalje. U potrazi za odgovorima, okrenula sam se knjizi “Egzistencijalistička psihoterapija” Irvina Jaloma koja ne nudi gotove odgovore, ali pruža okvir u kome možemo da postavljamo teška pitanja. Tamo sam naišla na svedočanstva mnogih koji su se našli u istom unutrašnjem metežu – i među njima, na rečenicu Lava Tolstoja koja me je zatekla u punoj tišini:

„Pre pet godina počelo je da me obuzima neobično stanje duha: imao sam trenutke zbunjenosti, neku vrstu zastoja života, kao da nisam znao kako da živim, šta da radim. (…) Ovi zastoji života su me uvek stavljali pred ista pitanja: ‘zašto’ i ‘čemu’ (…) Pitanja su zahtevala odgovor sa sve većom upornošću i, kao tačkice, grupisala su se u jednu zajedničku crnu mrlju.”