Kad su Crnogorci stigli na Terazije

Drugi deo feljtona “Uspomene revolucionara” baziranog na autobiografskim zapisima Milovana Đilasa (knjiga “Ideal i profesija”, u izdanju Vukotić medije”)

***

Poklonstvene deputacije kralju Aleksandru iz svih novoformiranih banovina nizale su se jedna za drugom… Ona iz Zetske banovine, odnosno pretežno iz Crne Gore, ostavljala je utisak koliko surove primitivnosti, toliko i nečeg ponižavajućeg za sve one Crnogorce u Beogradu koji nisu bili opijeni ovim naručenim i veštačkim oduševljenjem.1 Kao i sve deputacije, i ova iz Zetske banovine bila je primljena u Novom dvoru (sada Predsedništvo NR Srbije). Razdragana kraljem, alkoholom i đakonijama, oveća gomila svečano odevenih ljudi kuljnula je uveče iz dvora u ulicu Kralja Milana i zaustavila saobraćaj. Isto onako kao što je crnogorska narodnja nošnja u onoj građanskoj crnoj i lakiranoj, odudarala kao na namerno biranoj pozadini, prevlađujući sjajem i jevtinom živopisnošću, tako isto su i Crnogorci bili najbučniji, nadvikujući žubor ostalih svojim pocikivanjem i oštrim sevanjem starocrnogorskog akcenta. Ovoj gomili, polupijanoj od sreće i šampanjca, naročito se sviđalo da „usred Biograda” zaustavi saobraćaj, i da dernjajući se i šireći se ulicom prkosno izaziva radoznalost prolaznika i šetača. Ova gomila se kretala, vukući za sobom radoznalu publiku, a još više one zaludne Crnogorce što traže službe i penzije, kojih je vazda bilo u centru varoši, na relaciji od „Balkana” do „Londona”.

Ovi Crnogorci s trotoara su podsticali one džamadanlije iz poklonstvene deputacije svakojakim ubojitim uzvicima, kao: Ha, sivi sokolovi, ha, svijeta vi obraz, ha, Šćepane, ha, Mrgude, junačka kućo, vazda ti bastalo! Oni iz povorke su dodavali poznanicima, koji su ih sokolili s trotoara, dvorske cigarete pokupljene s gozbe, vadeći kutije i kutije iz prostranih džepova širokih dimija, iz silava, iz džamadana. I kad se ova šarena bulumenta dovaljala do Terazija, zajedno s tramvajima i automobilima koji su se vukli zvečeći i trubeći iza nje, tek onda je nastala urnebesna razgaljenost sitih i pjanih glavara i koljenovića crnogorskih, među kojima je bilo i bivših „zelenaša” (pristalica samostalne Crne Gore) i bivših „bjelaša” (pristalica bezuslovnog ujedinjenja sa Srbijom), a i drugih, tako da se od svih njih napravila, ustvari, jedinstvena masa pustosvata i nabiguzica, koji se zbiraju svud gde slute da ima čim da se omasti brk ili šta ušićari.

Pijana i razgaljena, bulumenta crnogorskih glavara valjala se beogradskim ulicama, pošto se nauživala svoga „gospodara”, koji se prošetao kroz nju, pitao ponekog za zdravlje, nekog za letinu, nekog gde je zakačio orden, svršivši time i sve što je imao da im kaže i obeća, a prepustivši dalji politički razgovor lakejima i poslužiteljima, koji se takođe nisu morali mnogo trsiti, obzirom da su pretili glavari jedva čekali da se bace na stolove što su se uvijali pod đakonijama, jer su im rasle zazubice na dvorsku gozbu još na polasku iz gladne i puste Crne Gore, i iza njihovih trpeza na kojima su obilato mogli imati jedino kukuruznice i varenike.