Treći deo feljtona iz nove knjige Svetislava Basare “Đinđić: Memoari s onu stranu groba (transkript)”, objavljena u izdanju Lagune.
Prethodni nastavak pročitajte OVDE.
Svi objavljeni nastavci feljtona dostupni su OVDE.
***
Pogledajmo ponovo scenosled. Dramska situacija se bliži kulminaciji. (Alternativa: ejakulaciji.) Jovanović povlači obarač, a sekund pre toga sa pulta neke davne trafike iz stripa „Nikad robom“ iskaču Mirko i Slavko, dovikuju: „Zoki, pazi metak“, avaj, prekasno (dakle u pravi čas) ne čujem ih, već sam izgubio svest (hvala im u svakom slučaju), padam ko sveća, gutam žabu smrt, refleksno podrigujem, hitman Zmija me overava, dobija ovacije, čuju se (i još se čuju, oslušnite) povici bis, bis, bravo, maestro, dok se iza kulisa od blata, balege, barjaka, brabonjaka, srpskog sira, kajmaka, ajvara, šarenica, ocila, tocila, šajkača, jataka, anterija, jeleka i opanaka šiljkana Die Drohne sprema da – jašući na Waldemaru Jankeleviču, uz intoniranje himne Bože pravde, u izvođenju Gardijskog orkestra trubača iz Guče pod upravom Živojina Zdravkoviča – stupi na veliku scenu Vlade Srbije i da – u perspektivi – preko mog leša uđe u Istoriju srpskog društva i kulture…
Dopišite, Berhtold, još nekoliko tačaka… Sporo to ide… Vuče se ko prebijeno. U Ginisovoj knjizi idiotskih rekorda – ako ta petparačka brošura još uvek izlazi – trebalo bi da ostane zabeleženo da je krvavi dvanaestomartovski puč bio najsporiji državni udar u političkoj istoriji sveta.
Od dana mog ubistva do formiranja Trutove ljotićevske hunte pod auspicijama pronalazača Srba, dipl. ing. zabludelih srpskih duša Kjosića, i uz blagoslov megalopolita Amfilohija Radoviča, prošla je bezmalo godina dana.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
