Tokom ljudske istorije bilo je mnoštvo inspirativnih primera ujedinjenja i saosećanja pomoću kojih su ljudi snagom zajedništva uspevali da pomognu jedni drugima i da se podrže da lakše podnesu i prebrode teške trenutke. I zaista, kada je istraživano koji su to protektivni faktori koji pomažu u oporavku od traumatičnih događaja, skoro uvek su faktori poput grupne kohezije, saradnje i tolerancije bili među vodećim faktorima oporavka, posebno kada je u pitanju traumatični događaj kojim je traumirana cela zajednica. Neretko od sposobnosti grupe da kroz saradnju i međusobnu povezanost članova najviše i zavisi oporavak.
Mnogo manje se pominje drugi fenomen, a to je da tragični događaji, naročito oni koji uključuju nečiju smrt, u ljudima izazivaju i određen osećaj neprijateljstva i bude agresivne impulse. Događaji koji uključuju nečije stradanje u nama neminovno bude svest o smrtnosti i naš lični strah od smrti, koji je verovatno najuniverzalnija pojava ljudskog roda. I životinje instinktivno pribegavaju svim ponašanjima koja ih štite od smrti, ali ljudski rod je karakterističan po tome što mi imamo svest o tome da ćemo jednog dana sigurno umreti, i to saznanje je jedan od najdubljih motivatora ljudskog delanja, kao i razlog za neke od najgnusnijih, ali i najuzvišenijih ljudskih dostignuća. Međutim, pošto je strah od smrti intenzivno negativno osećanje koje je teško podneti, mi ga nismo svesni u svakom trenutku, već koristimo razne mehanizme da ga na neki način učinimo nevidljivim. Kada se desi neki tragičan događaj sa smrtnim ishodima, ti mehanizmi prestaju da deluju i bivamo suočeni sa sopstvenom smrtnošću i svesnošću o njoj.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
