Zašto je nekada skupo pokloniti?

Svakog dana u Srbiji, tone hrane završe na otpadu, dok hiljade ljudi na spavanje idu gladni. U zemlji gostoprimstva, bogate trpeze i kulinarske tradicije, u Srbiji se svake godine baci skoro 730.000 tona hrane. Preračunato, to je oko 83 kilograma godišnje po stanovniku odnosno kao da svaki građanin Srbije svake godine baci jedan frižider pun hrane. Istovremeno, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, oko 800.000 ljudi živi u apsolutnom siromaštvu.

Zašto dobra namera često ostane bez efekta

Hrana se ne baca jer nije upotrebljiva već zato što je kompanijama često jednostavnije i jeftinije da je unište nego da je poklone. Razlog? Plaćanje PDV-a na doniranu robu, neujednačeni zahtevi dokumentacije, komplikovane procedure i pravna neizvesnost. Pokloniti hranu, iako dobronamerno, u praksi je često skuplje nego uništiti je. Trošak PDV-a, kao i dodatne logističke obaveze, često obeshrabruju, posebno manje proizvođače koji nemaju velike profite i tržišnu zastupljenost.

„Dobra vest je da je inicijativa za unapređenje procedure pokrenuta i na njoj radimo ujedinjeno kao prehrambena industrija, u saradnji sa Privrednom komorom Srbije i Forumom za odgovorno poslovanje. Samo u prethodnih pet godina ugroženim grupama donirali smo naše proizvode u vrednosti većoj od 150 miliona dinara, a svakodnevno širimo i mrežu partnera – banaka hrane, kako bismo doprli do svih krajeva naše zemlje”, navode iz kompanije Nestle, dobitnice brojnih priznanja za dobročinstvo.

Dodatni korak napred može da bude i uvođenje poreskih olakšica i zakonske zaštite donatora hrane. U Evropskoj uniji, 20 od 27 članica ne naplaćuje PDV na doniranu hranu. U Srbiji, međutim, taj porez se obračunava čak i kada se hrana uništava – što dodatno obeshrabruje donacije.

Šta kažu banke hrane

„I dalje nije rešen ključni problem – u Srbiji se na doniranu hranu i dalje obračunava PDV. To znači da kompanije moraju da plate porez na hranu koju poklanjaju, kao da su je prodale. U takvim uslovima, mnogima je jednostavno jeftinije da tu hranu unište“, kaže Srđan Budimčić, osnivač Banke hrane Vojvodina.

Aleksandra Savić iz Banke hrane Niš priseća se propale donacije većeg broja prehrambenih artikala: „Iako je hrana bila potpuno bezbedna za upotrebu i spremna za distribuciju, čitav proces je nažalost zaustavljen zbog složenih procedura – od procene vrednosti, dokumentacije, do nedefinisanih poreskih aspekata. Donator je na kraju odustao jer je sve zahtevalo više vremena i resursa nego što je bilo realno izvodljivo“.

Budimčić dodaje: „Sve ovo – svakodnevna distribucija hrane, pakovanje, logistika, podrška hiljadama ljudi – funkcioniše bez dinara za operativne troškove. Sve zahvaljujući volonterima. U drugim okolnostima, ovo bi bio državno podržan sistemski posao. Kod nas – to je svakodnevna borba“.

Kompanije ne odustaju od odgovornosti

Uprkos brojnim izazovima, brojne kompanije i dalje istrajavaju u svojoj društvenoj odgovornosti. One nastavljaju da doniraju hranu i ulažu dodatna sredstva kako bi pomoć stigla do onih kojima je najpotrebnija. Brojni srpski proizvođači i uvoznici hrane deo su šire inicijative koju predvode Forum za odgovorno poslovanje, Privredna komora Srbije i Srpski filantropski forum, a koje zagovaraju konkretne regulatorne promene – ukidanje PDV-a na doniranu hranu, zakonsku zaštitu za donatore i formiranje kompenzacionog fonda za povraćaj PDV-a humanitarnim organizacijama. Još 2020. godine, Forum i Koalicija za dobročinstvo dostavili su ove preporuke Vladi Srbije.

Prema procenama Foruma za odgovorno poslovanje, ukidanje PDV-a moglo bi da omogući dodatne donacije u vrednosti od oko 160 miliona dinara godišnje – što je dovoljno za više od 1,2 miliona dodatnih obroka.

Kampanja „Spasimo hranu, spasimo humanost“ prepoznata je u javnosti kao važan glas u borbi protiv rasipanja hrane. Kroz ovu inicijativu, korporativni sektor je jasno pokazao koliko je važno uključivanje što većeg broja kompanija, ali i iskazao spremnost da doprinese sistemskim promenama u rešavanju jednog od ozbiljnih društvenih problema.

„Veoma je važno da budemo odgovorni u svakom segmentu poslovanja. Ako možemo da doprinesemo rešavanju jednog problema i da svojim primerom podstaknemo i druge, onda nema odustajanja, bez obzira na izazove. Verujemo da hrana koja je bezbedna za upotrebu treba da završi na stolu, a ne na otpadu“, zaključuju iz kompanije Nestlé.

Kako su to rešile druge zemlje

Iskustva drugih država su ohrabrujuća. Francuska je 2016. godine zakonom zabranila supermarketima da bacaju jestivu hranu i obavezala ih na donacije – uz visoke kazne za kršenje. Italija se odlučila za podsticaje – što više donirate, manji vam je porez na otpad. U SAD je još 1996. donet zakon koji štiti donatore hrane od pravne odgovornosti, ako deluju savesno i u skladu sa pravilima. Rešenja dakle postoje i praktična su, funkcionalna i replicirana u različitim kontekstima.

„Trojstvo” za ostvarenje cilja

Donacije ne bi trebalo da budu komercijalna aktivnost, već prepoznate kao važan vid pomoći u borbi protiv gladi i siromaštva. Osim toga, uništavanje hrane dovodi do dodatnih negativnih emisija, povećava ugljenični otisak i šteti životnoj okolini. Problem bacanja hrane u Srbiji je složen i predstavlja izazov za sve igrače u njemu: privatni sektor – bolje upravljanje viškovima hrane i angažovanje u donacijama; država – zakonske olakšice i unapređenje reciklažne infrastrukture; i ne zaboravite na sebe – svi mi građani koji moramo da uvedemo održivije prehrambene navike, budemo racionalniji u kupovini i trošenju, i na ispravan način odlažemo organski otpad.