Zašto Balkan ne može da postane Švajcarska

Šta je nama Švajcarska?

Kad nisu planine, čokolada, neutralnost i poreski raj, Švajcarska nam uglavnom služi kao mentalna ili emocionalna vežba: ili se poredimo, ili nam je za nešto kriva.

Biti kao Švica

Poređenje sa Švajcarskom je najpopularnije u Bosni, a često se “poteže” i u govoru o propaloj Jugoslaviji. Da li je Jugoslavija mogla biti i može li Bosna postati “druga Švajcarska”? Materijalna greška skrivena u osnovi ovakvih poređenja krije se u ubeđenju da u Švajcarskoj žive tri konstitutivna naroda sa svoja tri maternja jezika. Ta se zabluda najbolje prodaje u Bosni, pa u takvoj postavci ostaje samo još da se državljani Bosne i Hercegovine konačno dogovore da jedni s drugima mirno žive i da predanim radom obezbede finansijsku stabilnost, ako ne i bogatstvo, kao Švajcarci.

Kada govorimo o nemačkoj, francuskoj, italijanskoj Švajcarskoj (i retoromanskoj – koju obično zanemarujemo ili čak i ne znamo za nju), mi u skladu sa svojim poimanjem jezika kao nacionalne kategorije, a posebno ako ništa ne znamo o švajcarskoj istoriji, polazimo od toga da Švajcarsku naseljavaju švajcarski Nemci, Francuzi i Italijani. Sami Švajcarci, Nemci, Francuzi i Italijani bi se dosta iznenadili na takvo viđenje nacionalne strukture ove zemlje, jer u njoj konstitutivni narod čine Švajcarci, a na Francuze i pre svega Nemce i Italijane otpada najveći deo od oko 25% stranaca koji trenutno žive u Švajcarskoj. Da, nije greška – među strancima je, u zavisnosti od kantona, najviše Nemaca ili Italijana. Bosanci, Srbi, Hrvati se pojavljuju tek posle Portugalaca, Francuza, pa kosovskih Albanaca, Španaca, Turaka i Makedonaca.