Tekst u kojem se pretvaramo da smo Bugari

Postoji ona šala da je Jugoslavija bila okružena BRIGAMA: Bugarskom, Rumunijom, Italijom, Grčkom, Austrijom, Mađarskom, Albanijom. To ko je kome bio briga, verovatno ćemo ostaviti za neki drugi put, ali kad pogledam samo letimice ovaj spisak i sve ove zemlje, asocijacija mi nisu (samo) sukobi i ratovi i teritorijalne preraspodele, nego lepa i raznolika priroda, kultura i sve neki lepi kolači (esterhazi, doboš, trileće, bugaca, saherica). Sve su to neka mesta gde sam išla, ili bih nekad u budućnosti vrlo rado, pogotovo što su mi tu, blizu. Čak i kada su nam se direktni susedi promenili, činjenica je da, hteli ne hteli, kada su nam odnosi loši ili nepostojeći, delimo nešto, pa makar to bio i samo taj granični prostor, neko se dogovorio da ovaj cvet bude mađarski, a ovaj srpski, iako cvet realno baš briga, njega zanima hoće li biti vode i sunca. Ova reka neminovno prolazi i kod vas i kod nas i povezuje nas, i to je jednostavno tako. Bila je tu i pre nego što je pao bilo kakav dogovor gde će na karti biti povučena ta zamišljena linija.

Ovaj tekst pišem po dolasku sa Nedelje rumunskog filma, na kome sam gledala filmove autora za koje poslednjih godina svi znamo – Kristijana Munđijua i Radu Žudea. Njihova kinematografija je odjeknula, a razne su teorije zašto je to tako, jedna od njih je da je trauma života pod Čaušeskuom morala negde da ode i dobije svoj oblik, da su morali sebi nekako da protumače taj turobni period. Zanimljivo je to koliko zapravo ne znamo o susedima. Naravno da će nekom ko je malo čitao i ko prati pored filmadžija na um pasti Sioran, Jonesko ili Elijade, ali opet su znanja štura, s obzirom na to koliko nam je neko blizu. Verovatno ni oni o nama ne znaju previše. Na svu sreću otkrila sam, ažurnošću naših izdavačkih kuća, neverovatnog pisca Kartareskua, pisca čije priče ne možete nikad da zaboravite i smejete se naglas. Kakav pisac!