Dok ti mamurnog jutra pekarka u tanjir “za ovde” stavlja četvrtinu i jogurt u čaši, i ne pomišljaš da iza zamućenog pogleda gledaš u hranu koja je u jednom delu sveta vekovima bila carska, u drugom delu sveta praznična gozba. Tvoj je cilj samo da burek “pokupi” ono što si prethodne (ili iste) noći uneo u sebe i da zatrpaš testom vukove što u tebi arlauču.
Između svake tanke kore – savijali ih ili slagali, mada to nije uopšte tako bezazlena podela – krije se malo istorije, malo našeg ophođenja prema hrani i malo pogleda na našu uličnu hranu sa strane. Dobro, mnogo je više između tih kora nadeva – negde se priznaje samo meso, negde se priznaje sve. Samo da utoli glad.
Negde se naručuje na četvrtine, negde na grame, negde na čitave tepsije. Neko ga jede rukama, neko priborom. Ali se svuda jede s merakom, uz redak bezobzir za poglede sa strane i da li će se jagodice prstiju i jagodice lica pošteno umastiti.
Burek je istorija, a kafanska debata koji je najbolji naša svakodnevica, pomalo politička priča, malo više nasledna, neizbrisiva.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
