Ni posle šest meseci nismo sigurni kako da se postavimo prema gubitku koji nam se dogodio, da li pričamo o tome previše ili premalo i kako da to sećanje čuvamo zbog neprijatnih osećanja tuge i bola. Posle onoga što nam se desilo 3. pa odmah 4. maja mi nismo znali šta da radimo i nismo imali odgovore na mnoga pitanja. Ni posle Brejvikovog napada Šveđani nisu znali šta da rade, pa su u pomoć pozvali Amerikance koji su tada već imali iskustva sa masovnim pucnjavama. Od tada dve doktorke – jedna iz Norveške, druga iz Amerike – sarađuju. Obe su vodeći svetski stručnjaci za posttraumatske stresne reakcije kod dece i mladih kao posledice katastrofa i terorizma, i rade sa decom koja su doživela stres nakon katastrofe poput pucnjave u školi. Nedavno su bile u Srbiji, analizirale ovo što se desilo nama i dale neke odgovore na pitanja koja su nam otvorena, kao i rane.
Ovo je priča koju su ispričali američki psihijatar dr Melisa Brajmer (Brymer), direktor programa za terorizam i katastrofe na Univerzitetu UCLA i Djuk, i norveška pedijatrica dr Sin Stensland, zamenica rukovodioca studije Utoja, desetogodišnjeg istraživačkog projekta Nacionalnog centra znanja o nasilju i traumatskom stresu u Norveškoj.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
