Reci mi u kojoj ulici živiš, reći ću ti ko si

Godine 1957, 10. aprila, Blagoje Jovović, tridesetpetogodišnji Srbin iz Crne Gore, upucao je u Buenos Ajresu Antu Pavelića sa dva metka u leđa. Tako je barem tvrdio sam Jovović, a drugih dokaza koji bi potvrdili tu priču nema. Dve godine kasnije, Pavelić je preminuo od posledica zadobijenih rana. Kao bivši lider Nezavisne Države Hrvatske (NDH, 1941–1945), Pavelić je odgovoran za ubistva na stotine hiljada Srba u Hrvatskoj. Kada ste upoznati sa sudbinom Srba u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, i kada ste upoznati s načinom na koji je Pavelić uspeo da izbegne kaznu za svoja nedela i preživi tolike godine, činjenica da je osveta, iako daleko od adekvatne, na kraju ipak servirana ne može a da vam ne donese olakšanje. 

Ali i pored svega toga, kada je 2020. Beograd odlučio da jednu od svojih ulica nazove po Jovoviću, bio je to ogroman šok. Usledila je zdrava (ali na kraju ipak besmislena) debata između istoričara različitih veroispovesti. Često se navodi kako je Klaus fon Štaufenberg, čovek čiji se pokušaj ubistva Hitlera iz 20. jula 1944. godine neslavno završio, u Nemačkoj nagrađen nazivima ulica u svoju čast. Iz te perspektive, postavlja se pitanje zašto ne nagraditi Jovovića na isti način, jer su obojica pomenutih pokušali da ubiju apsolutna čudovišta. Međutim, 1957. godine Pavelić nije bio vođa nijedne države, nije bio opasnost za bilo koga, te se s te strane Jovovićev pokušaj ubistva ne može meriti s Fon Štaufenbergovim, koji je rizikovao i izgubio život u pokušaju da izbavi čovečanstvo od genocidnog manijaka. Njihove namere ne mogu se i ne smeju izjednačavati; Fon Štaufenberg želeo je da spase budućnost, dok je Jovović želeo da ispravi prošlost. I imenovanjem ulice u njegovu čast, bez dokaza da je Jovović zaista ubica, grad Beograd ponovo je posrnuo ogrezavši u onu tipičnu regionalnu bolest korišćenja toponima za prekrajanje istorije i samim tim nastavivši da beskrajno prolongira mržnju i osvetu.