Prethodnih dana je Crna Gora proglasila epidemiju morbila u dva velika grada, Podgorici i Budvi, i bilo je za očekivati da će pred povratak sa letovanja i pre povratka u obdaništa, predškosko i škole, roditelji u Srbiji za početak biti blago pozvani na oprez.
Bolest za koju smo verovali da je iskorenjena, poslednjih godina se vratila na velika vrata, ugrožavajući i odrasle i decu svih uzrasta, ali posebno odojčad.
Danas, kada imamo toliko mehanizama koje je moguće upotrebiti za zaštitu dece, ponekad zaboravljamo kako je to bilo u ne tako davnoj prošlosti, kada su se zemlje borile s preživljavanjem dece, među kojima i naša, devastirana strašnim ratovima i siromaštvom.
Iako svako vreme ima svoje goruće probleme, stopa smrtnosti je kod dece, naročito sredinom prošlog veka, bila vrlo visoka. Nakon Drugog svetskog rata nivo smrtnosti dece do godinu dana starosti je bio 140 na 1000 živorođenih, a prošle godine bila je četiri. Bolesti koje su tome doprinosile i koje, kada se dese, i nisu davale puno šansi za preživljavanje, bile su dečija paraliza, morbile, tuberkuloza, razne zaraze poput vaški, šuge, tifusa, kao i neke crevne zaraze (deca su imala puno parazita). Nije bilo ni hrane, ni vode, ni kanalizacije, gotovo ničega što bi se danas podvelo pod osnovne uslove za život. Deca su umirala i od gladi.
“Vodeće su bile razne zarazne bolesti, ono što mi zovemo dečije bolesti, koje smo vremenom doveli do iskorenjenja zahvaljujući prvenstveno vakcinama. Vremenom je mortalitet padao, kako su se uslovi života menjali i poboljšavali, ali i kako su se prilagođavale neke intervencije koje nisu uvek bile toliko vidljive, a bile su izuzetno značajne”, kaže za Velike priče dr Dragoslav Popović, stručnjak za javno zdravlje i dugogodišnji konsultant UNICEF-a.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
