Mi, ljudi i mi, životinje

“Morate da razumete, komšinice, i ja volim životinje, ali morali smo da rešimo problem mačaka.”

Nisam u prvom trenutku do kraja razumela ovu rečenicu, tek nešto kasnije, kada se dvadeset umiljatih mačaka pojavilo u dvorištu naše zgrade, stanari obližnje zgrade su ih izbacili iz stana gde se jedna žena brinula o njima, da se snađu… Na prvi pogled mi je bilo jasno da nisu preterano snalažljivi, šćućureni jedni oko drugih, pufnasti i beli, nenaviknuti na ulicu. Bila im je potrebna pomoć. Posle nekoliko meseci borbe sa institucijama, komšijama i sa svojim emocijama, odlučila sam da ću napisati knjigu o ljudima i životinjama.

Počnimo od ovoga, ljudi i životinje. Nije nimalo svejedno gde povlačimo granicu i da li kažemo: ljudi i životinje ili: ljudi i ostale životinje. Svi znamo da su ljudi u stvari životinje, ali smatramo i da su to posebne životinje, po nečemu različite od svih ostalih i da, shodno tome, zavređuju poseban tretman. Humanost je upravo ono što smatramo specifičnošću ljudi – ljudi su kadri za kompleksne intelektualne operacije, ljudi imaju osećaj moralnosti, ljudi poseduju empatiju i sposobnost altruističnog ponašanja, drugim rečima, umeju da se žrtvuju za druge. Životinje, sa druge strane, vidimo kao bića svedena na odigravanje nekih instinktivnih obrazaca. Iako im se nekada divimo i čak se povremeno poistovećujemo sa životinjskom prirodom (na primer, u domenu seksualnosti), smatramo da je razlika između nas, ljudi i njih, životinja, jasna i neupitna.