Šest godina trebalo je devojčici Avi Olsen, preživeloj iz masovne pucnjave u Taunvilu, Južna Karolina, u kojoj je poginuo njen šestogodišnji drug i simpatija Džejkob, da se vrati u školu. Šest teških godina za nju i porodicu. Tada sedmogodišnja curica nije mogla samo da nastavi gde je stala, nije mogla da sedi u školi znajući da se takve stvari napolju dešavaju, da odgovorni ne slušaju glas i molbe preživelih, nije mogla ni uz podršku stručnjaka da samo prihvati da život mora dalje. Ava je htela sve to, ali nije mogla. Nije mogla sve do 2021. godine, kako piše u ogromnom tekstu „Vašington post“, koji je pratio njenu priču kroz svu njenu borbu. Nervozna i uplašena zakoračila je u školu Riversajd, gde su premeštena i neka druga preživela deca pucnjave u Taunsvilu, ali ne više uplašena kao ranije.
Traume koje preživela deca nose mogu da budu toliko jake i preplavljujuće, da je povratak na časove i u školu kao proživljavanje doživljenog nasilja iznova. Neki uspevaju naizgled lakše da se izbore s tim, dok drugi i uz svu podršku ne budu spremni. U studiji koju je objavio Univerzitet Stanford objašnjava se da deca, između ostalog, mogu jače da pate kada su izložena nasilju u školi zbog povezanosti koju imaju s učenicima i nastavnicima žrtvama, kao i zbog gubitka poverenja u sposobnost škola da ih sačuvaju, piše u analizi.
Ali u nekom trenutku nastava mora da se nastavi. Kao i život. Samo je pitanje – kada?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
