Država kao direktor, direktori kao diplomate

Postoje nedelje kada se čini da se ekonomija kreće sopstvenom, unutrašnjom logikom. Vesti su pune inovacija, preuzimanja, novih modela i strateških investicija. Čitamo o AI modelima koji postaju efikasniji,  o korporacijama koje se ukrupnjavaju da bi preživele selekciju tržišta i o novim, zelenim tehnologijama koje obećavaju budućnost. Na trenutak pomislimo da smo se konačno vratili čistom biznisu i uživamo u  iluziji o nevidljivoj ruci tržišta koja, navodno, sve sama uređuje.

A onda stigne podsetnik.  Pojavi se u vidu dekreta predsednika SAD o carinama na drvo, proglašenim pitanjem nacionalne bezbednosti. Materijalizuje se u formi dogovora sa farmaceutskim gigantom o cenama lekova, sklopljenog pod otvorenom pretnjom tarifa. U vidu prestanka jedne subvencije koji doslovno prepolovi čitavo tržište električnih automobila. I tada shvatimo da je ruka politike sve samo ne nevidljiva. Ona može da pojača ili smanji napon, ali retko kad se sklanja sa prekidača.

Ova nedelja je bolan podsetnik da biznis nikada nije samo biznis. On je uvek i politika. Dok inženjeri u Kini pomeraju granice veštačke inteligencije, vlada u Vašingtonu odlučuje ko sme da kupi njihove proizvode i pod kojim uslovima. Dok vlasnik najvećeg trgovačkog lanca u Crnoj Gori na regionalnoj konferenciji upozorava na sistemski ekonomski kolaps, država se bavi dokapitalizacijom i strateškim partnerstvima. Dok proizvođač automobila u srcu Srbije ne može da nađe radnike za platu od 600 evra, država mu potpisuje dozvole za uvoz radne snage sa drugog kontinenta.

Bavimo se, dakle, vestima iz sveta biznisa, ali samo da bismo videli kako politika i dalje kroji kapu, često tupim makazama. Direktori su postali diplomate, njihovi pregovori sa državom važniji od pregovora sa dobavljačima, a bilansi uslovljeni ne samo tržištem, već i hirovima političkih odluka.

Dobro došli u Biznis sredom, naš pregled svetskih, regionalnih i domaćih ekonomskih dešavanja.