Gde Turci dođu, tu Turci i ostaju (VIDEO)

Dobro došli u 71. izdanje Georeporta na portalu Velike priče. U ovoj epizodi se vraćamo Turskoj i samim tim, neizbežno, Redžepu Tajipu Erdoganu.

U poslednjih par godina turski predsednik je izrastao u velikog stratega na geopolitičkoj sceni. Ta transformacija je koincidirala sa, metaforički rečeno, Erdoganovim “zaljubljivanjem” u Jerusalim, odnosno ulaskom u borbu za prvog zaštitnika Palestinaca i Svetog grada.

Da se razumemo, Erdogan nije izmislio ništa novo, niti je on motor imperijalnih ambicija Turske. Njegova bravura se ogleda, pre svega, u činjenici da je prepoznao koincidenciju povoljnog geopolitičkog momenta i jačanje identitetskog (nacionalnog i verskog) faktora u turskom korpusu, kao i činjenicu da većina Turaka nije više zagledana u Evropu i nema kompleks koji su nosili kao teret nakon gubitka imperije i poraza u Prvom svetskom ratu.

Turgut Ozal, preteča Erdogana, početkom osamdesetih godina prošlog veka imao je nameru da lansira sinergijsku politiku panislamizma i panturkizma, pokazujući javno svoju religioznost i pevajući o Turskoj od Kine do Bosne. Otrovali su ga jer je bio kao petao iz Andrićeve priče, požurio je jednu deceniju, a Erdogan je stigao na vreme, taman kad treba.

Predsednik Turske je definisao Jerusalim kao najsvetije islamsko mesto, zajedno sa Mekom i Medinom, uz napomenu da ako padne Jerusalim, pašće i Meka i Medina. U prevodu, Jerusalim je važniji od svetih islamskih gradova u Saudijskoj Arabiji. Istovremeno, Erdogan je podsetio da su Turci, od Saladina – iako on nije bio Turčin, već Kurd – više od sedam vekova upravljali Jerusalimom i da su vezani pupčanom vrpcom za Hramovnu goru i pored toga što im je nasilno oduzeta.

Otkrivanje Jerusalima, Hramovne gore i Kupole na steni nije ni slučajno ni prolazna moda. Povratak Turske u Svetu zemlju preko Palestinaca i preuzimanje direktne ili indirektne kontrole nad Hramovnom gorom nije upereno toliko protiv Izraela koliko prema arapskom svetu i posebno Saudijskoj Arabiji.

Turska želi da se nametne kao predvodnica sunitskog islama u celom svetu i zato joj je potreban Jerusalim kako bi mogla da kreira ubedljiv narativ. U Ankari znaju da ne mogu da povrate kontrolu nad Mekom i Medinom, ali mogu nad Jerusalimom.

Hipotetički rečeno, ako je Jerusalim važniji od Meke i Medine, onda Saudijska Arabija gubi značaj kao čuvar svetih mesta islamskog sveta ili, ako ništa drugo, silazi na stepenicu niže ispod Jerusalima.

Erdoganova strategija ide u dva smera. Na jednoj strani budi i razvija nadnacionalni sentiment među turkijskim narodima u Aziji sa Turskom kao pivotom tog osećanja, a na drugoj se koristi panislamizmom. Podsetimo, Turci nisu Arapi i jedini način da se nametnu kao hegemon u arapskom svetu je islam, i u toj konstelaciji im je Jerusalim veoma važan.

Drugi važan detalj, zbog čega se Turskoj žuri, jeste modernizacija Saudijske Arabije i ambicije princa prestolonaslednica Muhameda ibn Salmana da se izdigne u regionalnog lidera. Veliki hendikep Rijada u prethodnim decenijama bila je vezanost za rigidni islam, izražen kroz vahabizam, i prevelika, za islamsko-arapske ukuse, bliskost sa Sjedinjenim Američkim Državama.

U sledećim godinama i decenijama Turci će ostati u Azerbejdžanu, Siriji, Somaliji, Sudanu, Libiji, ali će centar njihove pažnje i meta investicija biti centralna Azija, nekadašnje sovjetske republike, i Zapadni Balkan, odnosno spajanje turske praotadžbine preko Anadolije sa najzapadnijim posedima koje su osvojili u Evropi. Erdoganov cilj je da konstruiše i drži pod nadzorom bukvalno ali i metaforički auto-put od Kine do Bosne i Hercegovine koji bi ujedinio čitav turski svet. “Ni Zapad, ni Istok, jednostavno to će biti auto-put Turaka”, poručio je sultan našeg doba.

Da bi realizovao svoj plan, Erdogan mora da na pepelu nekadašnje Osmanlijske imperije konstruiše novu, baziranu na panislamizmu, panturkizmu i jeziku.