Kada je ruski predsednik Boris Jeljcin, na opšte iznenađenje čitave nacije 31. decembra 1999. godine, predstavio Vladimira Putina kao svog naslednika, niko nije mogao da zamisli da će ostati u Kremlju 25 godina sa dobrim šansama da postane četvrti najdugovečniji vladar u hiljadugodišnjoj istoriji Rusije.
Budući da mu novi Ustav omogućava da vlada do 2036. godine, Putin može da pretekne Staljina (vladao 29 godina), Mihaila I (32 godine) i Katarinu Veliku (34 godine provela na vlasti). Iz ove perspektive Petar Veliki (42 godina na tronu), Ivan Veliki (43 godine) i Ivan Grozni (50 godina) izgledaju nedostižni.
Politika Kremlja i potezi Rusije u poslednje dve i po decenije ne bi bili bitno različiti da je kojim slučajem pre 25 godina, poslednjeg dana 1999. godine, Boris Jeljcin izabrao nekog drugog kandidata za svog naslednika. U očima dobrog dela Rusa Putin je obrazovan i razuman vođa čiji je cilj da odbrani ruski suverenitet od Zapada koji je ponizio Rusiju i nastavio bi da je ponižava da nije on došao na vlast.
Tajna političkog uspeha Putina je što savršeno otelotvoruje razmišljanje današnjeg prosečnog Rusa, ideološki raspolućenog između obožavanja i poštovanja carske istorije i komunističke prošlosti, idealizacije imperatora i Staljina, nacionalističkog i internacionalističkog, sve izraženije frustracije i animoziteta prema Evropi. Takođe, Putin maestralno igra na kartu ukorenjenog straha Rusa od nereda i bezvlašća, prikazujući sebe kao jedinu branu od haosa i raspada.
Putin je stekao nacionalnu slavu na sličan način kao Milošević. Za razliku od srpskog komunističkog lidera koji se proslavio rečenicom “Niko ne sme da vas bije”, Putinu je vrata do srca ruskih građana otvorila pretnja da će “loviti čečenske teroriste i po kanalizaciji”. Naravno, u širenju oba mita ključnu ulogu su odigrale službe i propaganda.
Putinovoj popularnosti su doprinele energične i spektakularne akcije posle terorističkih napada u Moskvi u kojima je poginulo nekoliko stotina ljudi i za koje su optuženi teroristi iz Čečenije. Bivši KGB-ovac Aleksandr Litvinenko i novinarka Ana Politikovskaja su tvrdili da su to bile tzv. false flag operacije.
Osim borbe protiv čečenskog terorizma druga Putinova dobitna karta za dizanje popularnosti bio je obračun sa Jeljcinovim oligarsima koji su se obogatili u tranziciji i bili su omraženi u narodu. U stilu omiljene kineske poslovice Mao Cedunga “kazniti jednog da bi sto naučio pameti ”, Putin je izabrao Mihaila Hodorkovskog, vlasnika energetskog kolosa Jukosa, čiji je usud bio pokazna vežba drugim šta će im se dogoditi ako ne budu sledili liniju Kremlja.
Velika prednost Putina na početku političke karijere je bila ta što su ga svi potcenjivali, počev od Borisa Berezovskog, ruskog Mardoka na prelazu između 20. u 21. vek. Berezovski je stavio na raspolaganje svoju medijsku mašineriju Putinu verujući da će biti u stanju da upravlja njim kao marionetom.
U momentu svoje najveće slabosti, kada se vraćao u Kremlj 2012. godine, Putin je cementirao uverenje: vlast se ne deli ni sa kim, a svaki dijalog ili kompromis sa političkim protivnicima je izraz slabosti. Zato je rat, u svim njegovim oblicima, od klasičnog do hibridnog, Putinov preferencijalni način vođenja politike i obračuna sa rivalima.
U stručnim krugovima se vodi već neko vreme debata da li postoje “dva Putina”: prvi demokratski orjentisan, otvoren prema Zapadu, lider koga smo više manje poznavali do 2008. godine i drugi autokrata, ultranacionalista, okrenut ka Istoku. Po jednoj tezi Putin je pojedine poteze Zapada, pogotovo u istočnoj Evropi (Ukrajina, širenje NATO), doživeo kao lično poniženje i izdaju ruskih dobrih namera da sarađuju sa Evropom i Amerikom. Druga teorija se zasniva na pretpostavci da je Putin od samog početka, od pada Berlinskog zida, gajio animozitet prema Zapadu i da to nije pokazivao ranije samo iz pragmatičnih razloga.
Putinova vlast se bazira na tri stuba: siloviki, boljari u novom ruhu i klijenteli. Sva tri stuba imaju svoje korene u Sankt Peterburgu i direktne veze sa Putinovim razvojnim putem. Prvi su “siloviki”, odnosno Putinovi ljudi od poverenja koji kontrolišu vojsku, policiju, obaveštajne službe. Drugi su “novi boljari”, osobe koje se nalaze na čelu velikih kompanija sa monopolskim statusom u sektoru energetike, rudarstva i primarnih materija. Treći je “klijentela” sastavljena od ljudi koji su perjanice klijentelarnog kapitalizma.
U svim većim kompanijama se nalazi barem jedan bivši funkcioner FSB (naslednica KGB-a). Oni kontrolišu praktično sve pod plaštom bezbednosti, od ekonomije do istražnih organa, ne odgovaraju nikome, samo predsedniku. Putin je prilagodio omiljenu meru ruskih vladara za kontrolu sistema: držanje potčinjenih u stalnom strahu od odluka gospodara u Kremlju. Ili što bi Lenjin rekao “imati poverenje u druge je dobro, kontrolisati ih je još bolje”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
