“Čim počnemo da razmišljamo, sve uvek ide u istom pravcu, ne samo na sentimentalnom planu nego i uopšte, razmišljanje i život su jednostavno, inkompatibilni.” Tako kaže Mišel Uelbek u svom poslednjem romanu “Poništeno”. Zaintrigirala me ta misao, jer predstavlja ozbiljnu provokaciju za većinu vrednosti savremenog čoveka. I za postulate na kojima je zasnovana psihoterapija, takođe.
Racionalnost, promišljenost, analitičnost. Sve su to karakteristike osobe koja vodi kvalitetan život, zar ne? Sa njima bi u paketu trebalo da idu svest o sebi i sopstvenim emocionalnim procesima i emocijama drugih ljudi. I na kraju empatija, koja omogućava međusobno razumevanje i život u zajednici.
Znači razmišljanje je dobro.
Ipak, često taj paket ne izgleda baš tako i razmišljanje predstavlja prepreku za kvalitetne odnose, sa sobom i sa drugima. Ne znam da li je Uelbek na to mislio, ali ovo će svejedno biti tekst o tome, korišćenju preteranog razmišljanja kao odbrambenog mehanizma, odnosno, o nezdravoj intelektualizaciji.
Emocije često umeju da budu teška stvar. Posebno kad su negativne. Nosimo se sa njima najbolje što umemo, pronalazimo način da funkcionišemo uprkos tome što umeju da budu parališuće.
Tuga na primer, po definiciji usporava, vuče unazad. Razočaranje demotiviše i obeshrabruje, ljutnja vodi u konflikt, a kajanje u samopreispitivanje. Ništa od toga nije prijatno, a to su čak, kako bi kolege racionalno emocionalno bihejvioralni terapeuti rekli, zdrave emocije. Kako su tek teške takozvane nezdrave kojima smo takođe svi podložni: očaj, krivica, stid, bes…
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se