Saudijska Arabija i Iran: Pripreme za konačni obračun

Dobro došli u LIII izdanje Georeporta na Velikim pričama. U epizodi koja počinje bavimo se Saudijskom Arabijom, Iranom, Izraelom i prostorom između Persijskog zaliva, Kaspijskog jezera i Mediteranskog mora.

Ništa na Bliskom istoku ne treba uzimati zdravo za gotovo a još manje verovati da su odnosi “zakucani” u vremenu i prostoru. Posle Drugog svetskog rata dugo vremena je Egipat Gamala Abdel Nasera bio zemlja koja je nosila oreol najvećeg protivnika Zapada u muslimanskom i arapskom svetu. Iran i Saudijska Arabija bili su saveznici SAD, Palestinci su imali laičko rukovodstvo, dok je Egipat bio saveznik SSSR-a a Naser, posle pobede nad Velikom Britanijom, Francuskom i Izraelom 1956. godine u sukobu oko Sueckog kanala, najpopularniji lider među Arapima.

Saudijska kraljevska familija, kao čuvar svetih mesta islama, nije mogla da bude saveznik imperije u kojoj se negiralo postojanje Boga ali i njeno božansko pravo da vlada većim delom Arabijskog poluostrva.

Sovjetski Savez, odnosno Rusija, 1948. godine je mnogo više pomogla formiranju nove izraelske države nego Sjedinjene Američke Države, dok je Velika Britanija potajno pomagala i navijala za Palestince. Međutim, samo osam godina kasnije, tokom Suecke krize, Moskva je stala uz Egipat zapretivši svojim nuklearnim arsenalom Francuskoj i Velikoj Britaniji uz prećutno odobravanje Amerikanaca koji su želeli da stave tačku na kolonijalnu prošlost Pariza i Londona.

Poraz Egipta u Šestodnevnom ratu 1967. godine i Islamska revolucija u Iranu 1979. godine, promenili su karte na Bliskom istoku. Egipat se udaljio od sovjetskog bloka i približio se Vašingtonu, Iran je postao najveći neprijatelj SAD u regionu, a u Saudijskoj Arabiji su na šiitsku revoluciju u Iranu odgovorili još rigidnijim vehabizmom i finansiranjem medresa na kojima se propagirao srednjovekovni pustinjski islam. Nije slučajno da je Rijad rado i bogato finansirao mudžahedine u Avganistanu a da je teroristički napad na Ameriku 11. septembra 2001. godine bio u režiji državljana Saudijske Arabije.

U novoj blokovskoj podeli sveta u povoju već se jasno vide obrisi dvaju dominantnih blokova. Na tabli je ostalo još samo par, uslovno rečeno, važnih “swing state”. Saudijska Arabija je jedna od njih. SAD i EU ne bi trebalo da je izgube zbog radikalnih ambijentalista, tražitelja pravde za Džamala Kašogija i onih koji veruju da su demokratija i ljudska prava i slobode neophodni recept za svaku zemlju. Vratila se u modu Ruzveltova opaska stara devedeset godina o postojanju značajne razlike između “našeg kopileta” i “njihovog kopileta” ili samo “kopileta”.

BLISKOISTOČNA PRAVILA ZA PRIMIRJA

Prvo pravilo na Bliskom istoku je da se primirja i kompromisi ne postižu pregovorima i dogovorom, već silom u kojoj pobednik diktira uslove poraženom. Dakle, sve dok u sukobu Izraela i Hamasa jedna strana ne bude spremna da prizna poraz i pristane na diktat, neće biti primirja a kamoli završetka rata. Netanjahuov ostanak na vlasti i dolazak Sinvara i formalno na čelo Hamasa znači dalju eskalaciju. To ne mora nužno da znači dodatno produžavanje ratnih dejstava. U bliskoistočnom regionu se primenjuje, s vremena na vreme, tzv. taktika eskalacije da bi se došlo do deeskalacije.

Takođe, kroz imenovanje Sinvara Iran je demonstrirao svoju supremaciju u odnosima sa Hamasom stavljajući u aut kandidate koji su uživali podršku Turske, pre svih Mešala. Bivši dugogodišnji šef Hamasa nije u dobrim odnosima sa Teheranom i sa Hezbolahom, a ekstremno krilo Hamasa ga optužuje za promenu statuta terorističke organizacije s kojim se odustalo od uništenja Izraela kao konačnog cilja (po statutu koji je usvojen pod Mešalovom palicom cilj delovanja pokreta je limitiran na povratak na granice Palestine pre 1967. godine).

Njegovo ispadanje iz igre je veliki udarac za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana koji je nameravao da preko Mešala preuzme privilegovanu poziciju u odnosima sa Hamasom i predstavi sebe i Tursku kao glavne zaštitnike Palestinaca, pomerajući Iran u drugi plan.

ULOGA RUSIJE

Dolazak Sergeja Šojgua u Teheran je pokušaj Moskve da spreči eskalaciju i širenje sukoba u regionu po svaku cenu obećavajući Iranu sve što je potrebno. Rusiji odgovara nastavak rata Hamasa i Izraela, ali lokalnog karaktera, nikako im ne ide u prilog sukob regionalnih razmera. Svako širenje ratnih dejstava dovodi u opasnost režim u Siriji i posledično privilegovanu poziciju Rusije. Istovremeno, Iran je veoma važan snabdevač ratnim materijalom Moskve u ratu sa Ukrajinom.

Kremlj mora da bude veoma skrupulozan u odnosima sa Saudijskom Arabijom, kako zbog cene energenata, tako i zbog brojnih strateških investicija. Rasplamsavanje ratnog vihora na Bliskom istoku neizbežno bi vodilo u konfrontaciju Saudijske Arabije i Irana. Osim što bi Rusija ostala bez preko potrebnog oružja iz Irana, našla bi se i u delikatnoj situaciji da bira između Teherana i Rijada i kako god bi izabrala u toj hipotetičkoj situaciji, platila bi skupu cenu.

ŠTA JE CILJ ISLAMSKE REPUBLIKE?

Rat između Izraela i Hamasa uz povremeno uključivanje Hezbolaha i Hutija traje već deset meseci i po svoj prilici bi mogao da potraje duže i od rata iz četrdesetih godina prošlog veka koji je buktao 18 meseci. Iran i pored pretrpljenog poniženja ne želi frontalni sukob sa Izraelom, preferiraju da vode rat iscrpljivanja preko svojih saveznika u Libanu, Siriji, Iraku, Jemenu, Gazi i na Zapadnoj obali.

Teheran igra na duge staze i nastavlja da plete i jača svoju mrežu saveznika u regionu ne gubeći iz vida stvarni cilj, a to nije uništenje Izraela već vodeća uloga u islamskom svetu: brisanje Izraela sa mapa je samo conditio sine qua non, kao i okruživanje i redimenzioniranje uloge Saudijske Arabije, da bi se cilj realizovao.