Dok se tokom prenosa Olimpijskih igara u Parizu 2024. na ekranu pojavljivala srpska zastava i ime i prezime, Angelina Topić, zapitala sam se „Koliko ovo dete ima godina?”.
Pošto se ja u sport razumem kao moja čukunbaba u nuklearnu i kvantnu fiziku, bila je potrebna pomoć prisutnih i “doktora Googla”, te smo našli sledeće podatke na Vikipediji: „Angelina Topić (Beograd, 26. jul 2005) srpska je atletičarka koja se takmiči u skoku uvis. Proglašena je za najbolju mladu sportistkinju Evrope 2022. godine.”
Shvatam da Angelina ima samo 19 godina i da je već na Olimpijskim igrama. Da je ćerka Dragutina Topića (Beograd, 12. marta 1971) tokom takmičenja poznatog kao Top koji je „jedan od najboljih srpskih atletičara svih vremena. U avgustu 2008. peti put učestvovao na Olimpijskim igrama. Suprug je i trener Biljane Topić, rekorderke Srbije u troskoku”.
Dok sam razmatrala činjenice o porodici Topić, shvatam da su u teretani, gde se ova vinjeta dešava, gotovo svi prestali da rade na svojim spravama i da su došli do televizora da prate takmičenje.
Vidimo Angelinine suze i nije nam jasno – pa, ušla je u finale! Da li je pod tolikim pritiskom? Šta se dešava?
Uveče kod kuće porodično gledamo meč Novaka Đokovića za ulazak u finale, pre čega u Dnevniku, kao i posle meča, čujemo sve novosti o olimpijskom danu koji je za nama.
Tek u tom trenutku, onako temeljno sportski neobaveštena, shvatam da je dvoje naših vrhunskih sportista nastupalo povređeno.
Da je Angelini već prilikom zagrevanja, a pre takmičarskih skokova, naprsla fibula (jedna od dve kosti u potkolenici, ona tanja i gracilnija) u predelu skočnog zgloba. Da je osetila gadan bol u tom trenutku, a da je reporteru/reporterki izjavila da je “čula kako je nešto krcnulo” već tokom zagrevanja pre takmičarskog dela, kada je nezgodno nagazila na sunđer, da ju je pregledao lekar, dobro i čvrsto bandažirao zavojem, da je popila, ako sam dobro razumela, brufen i – nastavila dalje!
Sve takmičarske skokove koje smo tog prepodneva svi kao omađijani gledali u teretani, Angelina je skakala sa – naprslom kosti u nozi! I ušla u finale (u kom naravno, sa tako ozbiljno povređenom nogom, neće učestvovati).
Ne znam da li ste imali prilike u životu da slomite neku kost, bilo koliko malu, makar da je samo naprsla? Ja na sreću nisam, ali sam pre nego što sam specijalizirala psihijatriju i okrenula se pretežno psihoterapiji, kao lekar opšte prakse, radila u službi Kućne nege, a kasnije i na tzv. „Hitnoj hirurškoj službi” (nije joj to zvaničan naziv, ali svi su je tako zvali – i medicinari i građani). I imala puno prilike da se susretnem sa pacijentima koji su imali naprsnuća i lomove svih mogućih kostiju i koščica za koje niste nikada ni čuli ako niste medicinar ili difovac i bili prinuđeni da učite humanu anatomiju.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
