Vlažni san o varljivom letu ’88.

Sve tekstove fudbalskog specijala Velikih priča posvećenog Evropskom prvenstvu čitajte OVDE.

Kada naš čovek ode u zapadnu Evropu, uglavnom ode sa stereotipima da su ljudi tamo – hladni. Da drže distancu, da se ne druže, da je to drugačije nego kod nas. Mi smo ekipa, mi smo raja, mi smo ti ’vaki, bre. A oni tamo, uh, ma ljudi se tamo i ne poznaju uopšte. Holandija, zemlja zapadne Evrope, primer je par excellence i kao takva podleže primenama datih stereotipa. Na kasama marketa, razmenite ponekad više od „dobar dan“, „hvala“ i „doviđenja“. Spontana socijalna interakcija ne postoji. U kafanama pričaju samo ljudi koji se znaju.

I sve to može biti tačno, a i ne mora. Ali jedna stvar me je uvek kopkala – je li taj naš čovek ikada otišao na stadion, ili gledao nacionalni tim u nekom društvu? Jer kad se momčine za šankom ili na tribini proderu na prve taktove „Wilhelmus“-a, obožavane himne Holandije, a bubamara krene da se kotrlja po travnjaku, svi stereotipi padaju u vodu.

Već godinama je to tako. Kada zaigra nacionalni tim, Holandija se pretvori u jedno veliko narandžasto srce koje ne prestaje da kuca punih devedeset minuta, uz produžetke, a bogami i penale. I svaka čast klubovima, velikim instuticijama poput Ajaksa, Fejenorda i PSV-a, ali nacionalni tim je za „lale“ svetinja. I još od 1988, svake dve godine, petnaest miliona Holanđana se svako leto pita jedno te isto.

„Hoće li se ponoviti osamdes’osma?“