„Kako ja, Guta iz Zrenjanina, da umrem na Bežanijskoj kosi? To nema smisla“

U razgovoru za Velike priče i Faktor 50+, Branislav Guta Grubački govori o životu posle šezdesete, dve ozbiljne bolesti kroz koje je prošao, oporavku i svom odnosu prema optimizmu, ali i o Zelenom zvonu, devedesetim, trenutnoj situaciji, aktivizmu i ljudima koje je tokom više od tri decenije povezivao širom regiona.

Grubački je leukemiju dobio sa 50 godina. Dvanaest godina kasnije suočio se i sa tumorom debelog creva, zbog kojeg je operisan i prošao kroz višemesečno lečenje. O bolesti, kaže, nikada nije razmišljao ni kao o nečemu što mu se nepravedno dogodilo, ni kao o borbi u kojoj unapred „mora da proglasi pobedu“.

„Nisam se pitao otkud ja, zašto ja ili da sam govorio kao da ću ja to pobediti. Ne, nije bilo ni jedno ni drugo, nego je bilo kao, hajde da vidimo šta će da se dogodi“, kaže Guta.

Takav odnos opisuje kao „realni optimizam“ – verovanje da stvari mogu da budu bolje, bez uverenja da čovek može sve da kontroliše.

U razgovoru se vraća i na početak devedesetih i Zeleno zvono, koje je počeo da pravi 1990. godine, u trenutku kada je još putovao po Jugoslaviji i prodavao knjige. Lokal je otvoren naredne godine, već u potpuno promenjenoj zemlji, a tokom narednih 25 godina postao je jedno od mesta po kojima je Guta ostao prepoznatljiv.

Govori o ljudima, koncertima, klubovima i vezama koje su opstajale između gradova i u godinama kada su se druge veze prekidale. Posle 35 godina ponovo prolazi kroz arhivu Zelenog zvona i prikuplja sećanja ljudi koji su kroz njega prošli.

Veliki deo razgovora posvećen je i pitanju šta čovek zapravo radi kada dođe do godina u kojima bi, bar formalno, trebalo da počne da usporava.

„Ali može, pazi, bukvalno budem u penziji sa 65 godina. I šta sad ja da radim u penziji sa 65 godina? Pa idem da pecam.“

Guta govori i o tome zašto sebe i dalje prvenstveno predstavlja kao „Gutu iz Zrenjanina“, o politici i odluci da joj se više ne vraća, o životu između Zrenjanina, Novog Sada i Beograda, ali i o tome kako ozbiljna bolest promeni odnos prema vremenu, planovima i stvarima koje čovek smatra važnim. Ali i o tome da i tu ima mesta za „lokalpatriotizam“.

„Ja sam mislio, kako ja – Guta iz Zrenjanina – da umrem na Bežanijskoj kosi, pa to nema smisla. Klinički centar Vojvodine, ako se mre, u skladu je, onako autonomaški…“