Rđu više nije bilo moguće sakriti. Poput moljca pravila je po njegovom telu razjedena ostrva, pretvarajući ga u prah koji se lako osipao. Trag strpljivog trošenja. Na nepristojno, glasno hvaljenom suncu svaka razjedanjem stvorena pukotina dodatno je blistala, a njene tamnožute naslage dobijale su nijansu baroknog raskoša. Po noći, pod mesečinom, izgledao je zdravije. A kad neko ili nešto samo tokom noći sija, to nije sjaj. To je opomena.
Dostojanstveno propadanje oduvek kod ljudi budi radoznalost. Većina će zaobići onoga ko propada, bez želje da mu na bilo koji način pomogne, dok će se manji deo, poistovećujući se s njim, iskreno uznemiriti.
Bio je to moćan komad metala, izliven tako da dva njegova kraka gledaju uvis, dok treći, najmoćniji, strpljivo čeka sudar sa otporom. Težak i neumoljiv. Napravljen da se ne savija, da se ne obazire. Ko ga je kovao, mora da je bio ponosan. Zapravo, najviše od svega, ličio je na neku vrstu morske ptice, raširenih krila.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
