Ako čitate moje tekstove koje na ovom portalu pišem već tri godine, jasno je da znate već neke stvari o meni – makar neki zbir informacija koje biste mogli spojiti u jednu celinu. Recimo, da se zovem Vida Davidović, da sam iz Banjaluke, da živim u Beogradu, da sam živela u SAD, da imam divne prijatelje koje konstantno izlažem neprijatnostima jer ovde stalno pišem o epizodama koje sa njima prolazim, kao i da imam divne roditelje koje, takođe, stalno izlažem neprijatnostima jer i njihove citate pažljivo izvlačim i potom prepričavam u kolumnama.
Možda ste provalili da sam dramska spisateljica i dramaturškinja i da sam završila Fakultet dramskih umetnosti, da sada radim kao istraživačica u Institutu za književnost i umetnost. Ako ste već išli dotle, onda sigurno znate da pišem o odnosu traume i tela, seksualnom nasilju, mentalnom zdravlju, da su moji tekstovi subvertirane melodrame i da mi je jako važno da budem surovo iskrena u pisanju.
Ono što ne znate o meni je tek nekoliko stvari: da mi je profesor na FDU pisao krišom nedolične poruke tokom cele prve godine studija, da sam dobila komentar da sam „palančanka“ i „malograđanka“ i da se vratim u Bosnu kada sam odbila da imam seks sa jednim beogradskim aktivistom i piscem, da mi je jedan poznati beogradski reditelj rekao da mu delujem kao „da sam mlada imala neke uspehe jer sam se sa svima…“, da mi je jedan pozorišni producent nasred sastanka rekao da izgledam kao biće noći (jer imam podočnjake) da bi mi pet minuta posle, kada sam krenula u toalet, rekao „vidim, Vidice, posle ka*anja sledi piš*nje“ i da mi je jedan veoma poznat i proslavljen pisac slao seksualne poruke kada sam imala šesnaest godina (našao me na internetu). Ovo ne znate, jer se to „ne zna“ i o tome se „nikad nije pričalo“. Iako se znalo. I niko nije o tome zaklapao, iza zatvorenih vrata, razume se.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
