Brutalizam i renesansa: Kako je beton oblikovao Beograd

Rekla je „Evo, to je ta zgrada.“ Gledali smo je iz londonskog voza Elizabeth line koji je šibao iz Padingtona ka Iling Brodveju. Video sam je posle nekoliko sati i iz drugog smera. Zgradurina, mislio sam mogla se nalaziti u gradovima poput Groznog, Tbilisija ili čak kod nas u nekom povoju socijalističkog raja za mešalice i mistrije, ali London.

Mislio sam da su u tom gradu temelji prestali da se izlivaju nekoliko decenija nakon viktorijanske ere kada su svi zidari otišli na biro za nezaposlene. A onda su se njihovi naslednici pojavili pre nekoliko desetina godina da prave novi London i da se od tada ne gase mešalice i dizalice. Ko mi je kriv što sam se u posetama Britaniji fokusirao samo na muziku, stare zgrade i stadione… Zato je tu ona da mi da časove koje sam propustio.

Pa smo otišli u jednu galeriju u centru Londona, bitnu galeriju, muzej i tu su se prodavali razni suveniri i… Grafika te iste zgrade koju mi je pokazala iz voza. Tretirana je u kolekciji kao vrhunsko umetničko delo. Sutradan smo se našli pred njom. Trellick tower, potpuno čudno, za Englesku čudno ali samo za neinformisane kakav sam bio tog prepodneva.

Iako sam bio dvocifreno puta u Londonu, nikada me u ovom gradu nisu zanimali stambeni objekti viši od 4 sprata, i kojima je temelj izliven posle 1910. godine. Ti soliteri, nalik onim našim iz socrealizma, mislio sam da pripadaju samo kućnom savetu Nelson Mandela u kojima na sastanke dolazi Del Boj, a Rodni prijavljuje kvar lifta.

Ali ona mi je objasnila da sam propustio skoro čitav jedan vek u obrazovanju o britanskoj arhitekturi. Ta „ružna“ zgrada – Trelick tower  kojoj su umetnici posvetili svoje radove a muzeji galerijske zidove je simbol britanskog brutalizma. Britanija jeste kolevka brutalizma koja mu je i dala ime i definisala ga kao pokret koji se razbuktao stvarajući hodočasnike koji idu po celoj Evropi i svetu u potrazi za zgradama ovog arhitektonskog stila.

I tu u Engleskoj sam se suočio sa novim trendom. Hipsteri, kao i pripadnici gornje srednje klase ne štede novac da bi kupili stan u ovim zgradama u kojima su do juče stanovali ljudi kao Del Boj i Rodni pa čak i oni koji nisu dobrodušni i bezazleni kao braća Troter već su njihovi dosijei mnogo deblji. Bili su to socijalni stanovi zamišljeni kao vrhunac stanovanja a onda se sve devastiralo, spiskovi stanara su bili nakrcani sirotinjom a redovno su ordinirali razni smutljivci pa i trgovci krekom.

Danas je to daleka prošlost. Kvadratni metri brutalističke arhitekture postali su prestiž, oni sa dobrim platama uzimaju ključeva stana a turisti kao ona i ja, turiraju ajfone da bi uhvatili najbolji kadar. To smo baš uradili ispred Trelick towera.

Ona nije samo moj vodič za inostrani brutalistički raj. Uputila me je u to da je jugoslovenski, pa time i srpski brutalizam jedna od glavnih turističkih atrakcija u poslednje vreme. Da strani turisti slikaju kule Genex na Novom Beogradu čak možda i više od kula Kalemegdana. Pratio sam je po tim beogradskim punktovima brutalizma. Sećao sam se da je njen otac smatrao zgrade Ruda, kapije Beograda, ružnim i zvao ih „nakazama.“

Da je živ, ne znam kako bi komentarisao da Ruda ili Genexa poslednjih godina ima više na razglednicama od konaka Kneginje Ljubice. Ona je volela te zgrade kao mala što objašnjava kao preduslove njenog današnjeg obožavanja brutalizma. Taj srpski, jugoslovenski brutalizam bio je neka vrsta socijalne utopije pretočene u beton. Bili su to gradovi u malom gde su najčešće stanovanje, obrazovanje i rekreacija išle kao jedna celina.

Brutalizam je bio način da Jugoslavija pokaže svoje modernističko lice. Zapravo taj jugoslovenski dizajn i arhitektura kojih se stidelo na početku srpske tranzicije i proglašavalo za ružnu socrealističku prošlost predstavlja nešto što se Zapadu odavde najviše sviđa. Otuda je njujorški muzej MoMA posvetio pažnju toj jugoslovenskoj arhitekturi i dizajnu. Novi Beograd je postao muzej na otvorenom zbog svojih brutalističkih građevina.

Pre nekoliko meseci donela je u naš stan betonsku maketu Genex kule koju su uradili momci iz BRT BGD-a, osnivači Milan Stepanović i Bojan Krak. Moj sagovornik je Milan Stepanović koji mi kaže da je iz hobija počeo da se bavi pravljenjem malih betonskih skulptura, a u želji da isproba nešto zahtevnije odlučio je da spoji svoje interesovanje za brutalizam i skulpturu.

„Brutal Belgrade (BRT BGD) je nastao i kao želja da se popularizuje nešto što je izuzetno visokog kvaliteta, a što je naše. Veliki broj nas svakodnevno prolazi pored tih zgrada, a da pritom ne shvata da je kvalitet njihove arhitekture na svetskom nivou. Iako su BRT BGD skulpture umetnička interpretacija zgrada koje predstavljaju, naš cilj je da budu što autentičnije u odnosu na originalne objekte. Na samom početku sam naivno mislio da je najlakše početi od Genex kule, što se ispostavilo kao veliki izazov. Genex je i danas veoma zahtevna skulptura za izradu, a bilo mi je potrebno šest meseci da bih usavršio detalje i da bi skulptura izgledala što verodostojnije“, kaže Milan Stepanović koga odmah pitam i sledeće:

Brutalizam je poslednjih godina postao turistička atrakcija u svetu, ali i sve vodeće galerije i muzeji odvajaju prostor za slike brutalističkih zgrada. Nekadašnje zgrade socijalnih stanova u Londonu sada postaju hit, cene kvadrata skaču, a ispred njih se turisti fotografišu. Kako komentarišete fenomen brutalizma i toliku pomamu i u svetu i kod nas?

„Brutalizam se vraća na velika vrata, ali u potpuno drugačijem svetlu. Danas se percipira izvan političkog i društvenog okruženja u kojem su te zgrade najčešće nastajale, a to su socijalizam i komunizam. Brutalizam je danas prepoznat kao alternativna umetnička forma, pa je sasvim logičan trend u kojem svakodnevno vidimo da je veliki broj mladih ljudi, u koje spadamo i mi, veoma zainteresovan za ovaj arhitektonski stil, iako nemaju nikakve dodirne tačke sa vremenom i sentimentom u kojem su te zgrade nastajale, jer većina njih tada nije ni bila rođena. Ovo je samo dokaz kvaliteta arhitektonskih rešenja i koncepata zgrada kao što su Rudo, Genex, bežanijski blokovi, Sportsko-rekreativni centar „25. maj“ i tako dalje. Iz istog razloga uopšte nije čudna ni pojava trenda visokih cena socijalnih stanova koje ste spomenuli. Danas se ove zgrade percipiraju sa velikim fokusom na dizajn, umetnost i alternativnu kulturu, dok se prefiks „socijalni“ briše, a cene samim tim rastu.

Dominantna karakteristika brutalizma kao stila jeste njegova iskrenost u prikazivanju konstrukcije i materijala, ali i u svojoj filozofiji. Ovaj pravac arhitekture stavljao je čoveka u centar pažnje, fokusirajući se na kvalitet života i organizaciju prostora na način koji je bio transparentan, human i autentičan, što često nedostaje savremenim zgradama. Arhitektura brutalizma je i u vreme kada je nastajala, pogotovo na našim prostorima, bila mnogo više stav nego stil, a to i danas veoma dolazi do izražaja. Sve ove karakteristike brutalizam i danas čine veoma prepoznatljivim stilom, a njegova ideja utilitarnosti mu i dalje daje na značaju“, objašnjava fenomen brutalizma u svetu i kod nas Milan Stepanović. Njegova početna pretpostavka bila je da nije jedini koji Beograd vidi kao svetsku prestonicu brutalizma, što se na kraju ispostavilo kao potpuno tačno. Tokom ove dve godine, koliko BRT BGD postoji, Milan je imao priliku da upozna veliki broj ljudi koji dele isto mišljenje i koji takođe prepoznaju lepotu takvog Beograda, i on to izdvaja kao najlepši deo svog posla.

„Ovo je dobar trenutak da se osvrnem i zahvalim našim pratiocima na podršci od samog početka, ali i Kulturnom centru grada Beograda, kao i Muzeju Jugoslavije, koji su prepoznali naš rad i gde su naše skulpture i danas dostupne.“

Simbolično, BRT BGD se nalazi u zgradi čiju je maketu napravio Milan i koju su mnogi kupili uključujući i nju. Ona me je jednog prepodneva odvela u Genexovu zgradu, u kafić, u kojem je hipsterska omladina skidala lenjo pene kapućina ili prirodnog soka. Jeli smo kolač, gustirali amerikano i posmatrali strane turiste koji su opasavali koracima zgradu upucavajući je ajfonima kadrirajući njenu brutalističku lepotu. Spomenem Milanu da je simbolično što se njihova firma nalazi baš u zgradi Genexa ispred koje su uvek strani turisti. Pitam ga koje su zgrade brutalističkog Beograda posebno interesantne stranim turistima.

„Od kada smo studio preselili u Genex kulu, provodimo dosta vremena tamo sa kolegama, ali i sa ljudima koji prate naš rad i žele da nas posete. Nikada nisam bio na crvenom tepihu, ali pretpostavljam da je osećaj veoma sličan onome kada sa prozora Genex kule gledate na plato ispred zgrade. Turisti su uvek tu – pojedinačno ili u grupama – stalno fotografišu zgradu, dok vi gledate ka njima i shvatate kakav utisak ta zgrada ostavlja na ljude.

Zanimljivo je i koliko je lako prepoznati turiste u odnosu na ljude koji očigledno žive u Beogradu i koje je put samo slučajno naveo da prolaze tik ispred zgrade, ali ni oni ne propuštaju priliku da uhvate po koji lep kadar sa trotoara. Ta zgrada jednostavno ostavlja monumentalan utisak na sve. Mihajlo Mitrović je to imao u planu tokom izgradnje i uspeo je da to u potpunosti ostvari. Retko ko može ostati ravnodušan pred Zapadnom kapijom Beograda.

Upoznao sam veliki broj turista koji su u Beograd došli isključivo zbog brutalizma. Strani turisti definitivno najviše prepoznaju Genex kulu, a zatim, kada se malo upoznaju sa ostalim delovima grada, favoriti im postaju Rudo, bežanijski blokovi i Blok 23.

Ono što, međutim, niko od njih ne propusti da pita jeste: “Gde je Hotel Jugoslavija i kako najlakše stići do spomenika na Kosmaju?” Većina naših posetilaca, koji su arhitekte iz zaista raznih krajeva sveta, kaže da im Beograd ostavlja veoma drugačiji utisak od bilo koje druge prestonice koju su posetili. Brutalističke zgrade na koje nailaze samo tokom šetnje ih iznenade jer koliko god da su se već upoznali sa svime što žele da vide ipak se oduševe na mestima na kojima to nisu očekivali.“ objašnjava Milan Stepanović magnetizam srpskog brutalizma.

Jovana Radujko je po obrazovanju arhitekta. Bavi se istraživanjem prostora i atmosfera Novog Beograda od 2018. godine. Kroz projekat Brutalizam i Renesansa istražuje svoj lični odnos sa građenom sredinom upisujući memorije i emocije kroz slobodnoručne crteže. Projekat širi van granica Novog Beograda, sa fokusom na brutalističke i modernističke objekte jugoslovenske arhitekture. Bavi se pitanjima strukture, odnosa punog i praznog, svetlosti i senke.

Jovanu sam „upoznao“ kroz njene crteže upravo brutalističkih zgrada. Pitam je da objasni fenomen srpske brutalističke arhitekture.

„Ono što je odmah primetno na prostoru Novog Beograda koji je jako dobar poligon za posmatranje brutalizma i generalno modernističke arhitekture jugoslovenske škole, jeste jedna koherentnost, utegnutost – tačna matrica koja ne podleže vremenu. Na primeru Novog Beograda jasno se vidi da su strukture dale izraženo jasan identitet prostoru. Za razliku od zapada, i čak i istoka, kod nas se ova vrsta arhitekture primila na vrlo specifičan i samo nama svojstven način – projektovane zgrade deo su velikog sistema koji se ponaša kao živi organizam. Brutalističke zgrade po svom kvalitetu i volumenu imaju veliku gravitaciju – one definišu prostor.

Ogromna prostranstva koja blokovi nude, i „prazninu“ koju grade stavljaju čoveka u jednu drugačiju poziciju u odnosu na ostale delove grada. Smatram da je snaga ove arhitekture u polarnostima koje ona izaziva. Čovek se može osetiti izuzetno malo ispred jednog Geneksa – a ujedno ta širina daje osećaj jedne radikalne slobode. Polarnost između jedne potpune izloženosti i ogoljenosti, i okreta ka „unutra“, ka zajedništvu.

Fascinaciju fenomenom brutalizma kod nas, bih posmatrala dvojako, prvo, kroz čistu estetiku i trend koji ih u velikom broju i poziva da dođu ovde – „sci-fi“, vanzemaljski pejzaži, propale utopije itd. i drugo, kroz ono što zaista dobiju. Susret sa jednom realnošću koju nisu očekivali, čiji kvalitet daleko prevazilazi puki vizuelni efekat po koji su došli. Susretnu se sa neminovnom gravitacijom i „istinom“ koju ove strukture diktiraju i vraćaju nazad posmatraču.“ objašnjava Jovana Radujko.

Milana Stepanovića pitam šta on izdvaja od brutalističke arhitekture u Beogradu i Srbiji?

“Moja omiljena zgrada je Rudo. Konceptualno mi je najdraža jer jasno komunicira zajedništvo i okrenutost jednih prema drugima, a takođe, iako nosi ime Istočna kapija, Rudo po svojoj formi više liči na portal, pa samim tim ima i lepu dozu apstraktnosti u svom dizajnu. Pored Ruda, izdvojio bih i bežanijske blokove, jer su u vreme industrijalizacije Beograda uspeli da ponude veliki broj stanova za kratko vreme, ljudima koji su se doseljavali zbog posla. U tom periodu predstavljali su simbol napretka i posleratnog razvoja, zajedno sa Hotelom Jugoslavija i Muzejom savremene umetnosti. Arhitekte su, pored toga, uradile i izuzetan urbanistički plan blokova, pa čak i danas postoje ture arhitekata i urbanista koji dolaze u Beograd kako bi prošetali kroz blokove i videli jedan od najboljih primera urbanističke teorije izvedene u praksi”, objašnjava svoj izbor najboljeg od srpskog brutalizma.

Tačno za nedelju dana od kako zatvorim ovaj dokument, naći ću se u Barbikanu u Londonu. Bio sam već na ovom mestu i prošao kraj ploče koja govori o danu kada je kraljica Elizabeta otvorila ovu građevinu koja predstavlja vrhunski primer brutalizma, a karakteriše ga grubi beton, geometrijski oblici i dizajn „grada u gradu“. On je pod najvišim rangom zaštite (arhitektonskog i umetničkog dobra) i gotovo sličnoj brizi za Bakingemskom palatom. Barbikan centar se smatra remek-delom posleratne britanske arhitekture i centralnim kulturnim centrom u Londonu i ja ću u njemu za nekih malo više od nedelju dana gledati koncert jednog od bitnih producenata koji je radio sa isto tako bitnim muzičkim imenima. Na taj koncert ću doći posle obilaska ikone brutalizma, zgrade Balfron Tower u londonskom Poplaru na delimičnom “groblju arhitekture” – Robin Hood gardens koje su pre neku deceniju srušene i proglašne jezivim rugobama. Ali brutalizam se vratio i zadao udarac. Danas su u “preživeloj” zgradi Balfron skupi kvadratni metri stambenog prostora, nekadašnji socijalni stanovi su pretvoreni u luksuzne apartmane, a oni siromašniji kojima su ovi stanovi nedostižni, mogu napraviti fotke za Instagram. Značajna istorija ne mora “stanovati” samo u doba baroka i renesanse već u kasnijoj epohi brutalizma čijoj renesansi svedočimo.

Za one koji žele da Beograd dublje upoznaju i istinski razumeju, najlepši način je da ga otkrivaju kroz priče onih koji ga najbolje poznaju. Prilika za jedno takvo iskustvo dostupna je na platformi priceless.com kroz turu koju vodi Ksenija Kastratović – istoričarka umetnosti koja kroz smeli svet ovdašnje arhitekture svaku šetnju pretvara u pažljivo vođeno, gotovo intimno putovanje kroz grad oblikovan betonom, idejama i vremenom, otkrivajući njegovu suptilnu, ličnu dimenziju.