Kada sam počeo da pratim fudbal tamo u leto 2004. nisam baš mogao da biram šta ću gledati pa sam tako bio “osuđen” na nenormalne količine Intera koji je Pink redovno prenosio zbog Dejana Stankovića i Siniše Mihajlovića.
Dosta je arhaičan fudbal uz mnogo remija igrao tim sa Meazze tada, ali sam u patriotskom naboju zavoleo (prvo)pomenutog igrača reprezentacije tadašnje SCG. Iako je Deki bio i ostao čovek kluba koji ne volim, verovatno je pomoglo što ga nikada zapravo nisam video u crveno-belom dresu, pa je tako moja prva profilna na Fejsu bio on u dresu Lazija.
Dvadeset i kusur godina kasnije, kao nadrealno iskustvo doživljavam Aleksandra Stankovića, njegovog sina, koji u trenucima kada sam njegovog oca idolizovao nije bio ni u stomaku. Ono što je još nadrealnije jeste to što je Aleksandar osetno veći potencijal od ćaleta, a znamo da ovaj nije imao mršavu karijeru.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
