Prirodni resursi bi, barem intuitivno, državi trebalo da obezbede prosperitet. Ipak, empirijska slika je uporno kontradiktorna. Mnoge države bogate resursima beleže slabiji institucionalni razvoj, veću makroekonomsku nestabilnost i dublje političke krize od zemalja koje nemaju gotovo ništa. Venecuela je najdrastičniji primer, ali nipošto jedini.
Ključno pitanje je pod kojim uslovima jedan isti resurs proizvodi potpuno različite ishode, pa imamo Norvešku koja se izgradila u ekonomsku silu, i Venecuelu koja je u dubokoj ekonomskoj krizi. U ekonomskoj literaturi ovaj nesklad se obično objašnjava pojmom „resursno prokletstvo“. U mnogim zemljama, renta od nafte, gasa ili minerala stvara lažni osećaj fiskalne sigurnosti, potiskuje diverzifikaciju i guši ekonomsku kompleksnost, dok cenovna oscilacija onemogućava dugoročno planiranje.
Suština problema nije u resursima samim po sebi, već u tome što oni menjaju način na koji država finansira svoje postojanje. Odatle proizilazi podela koja je dublja i analitički korisnija od podele na demokratije i autokratije. To je podela između fiskalnih i rentijerskih država.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
