“Sve je to mutno među nama, draga moja dobra Beatriče.
Neverovatno mutno.”
Miroslav Krleža
“Gospoda Glembajevi”
Ko zna koliko sam puta, u pokušaju zasićenja ljudske potrebe za samospoznajom, prizvao ove rečenice u pomoć. Knjige, kao i ljude, pamtim po rečenici ili dve koje mi za nezaborav daruju. Moj posao, traganje za onim delovima ljudske duše o kojima se ne govori. Koji se skrivaju, koji zbunjuju i plaše. Koji se samo odabranima izgovaraju i, poput svetih relikvija na celivanje, iznose retko. Na putovanjima razumevanja ljudske prirode, ovaj citat moj je verni pratilac.
Ne zato što je najlepša piščeva igra reči, niti što je deo iz omiljene mi knjige, već zato što je jednostavno tačan. On ne pojašnjava stanje stvari, niti pokušava da rasvetli do kraja. Ne nudi rešenje. Nudi priznanje.
Pre nego što se sa mutninom u sebi susretne, čovek je sasvim drugim vođen. Smislom. Uverenjima. Idejama o sebi i drugima. O životu kakav bi zapravo trebalo da bude. Vodi ga potreba da pripada, da stvara, da voli, da ostane veran sebi. Hrani ga nada da se unutrašnji i spoljašnji svet mogu, makar približno, uskladiti. Da postoji linija kojom može hodati, a da pritom ne izgubi sopstveni lik.
U toj predvidljivoj i gajenoj bistrini života ima nečeg čistog. Ne nužno naivnog, ali jasnog i objašnjivog. Čovek zna zašto ustaje, kome se vraća, šta želi da sačuva. Nazire gde su mu granice i zna u šta veruje. Sve je to godinama sabirano i sraslo. Teško se osipa i menja oblik.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
