Tri američka cilja u Venecueli

Dobro došli u specijalno izdanje Georeporta na kanalima Velikih priča posvećeno geopolitičkom kontekstu američke intervencije u Venecueli, odnosno hapšenju Nikolasa Madura, koji je pokrao dva puta predsedničke izbore, 2019. i 2024. godine. U Evropi su samo Srbija, Belorusija, Rusija i Turska priznavale Madura kao predsednika Venecuele. Sve ostale države su, zbog izbornih krađa, bojkotovale venecuelanskog autokratu.

Sjedinjene Američke Države u 2026. slave 250 godina postojanja. Za četvrt milenijuma, koliko postoje, SAD su 240 puta vodile ratove ili su realizovale, uslovno rečeno, specijalne vojne akcije na svim meridijanima. Nijedna druga država na svetu nema tako bogato ratno iskustvo kao SAD.

Istovremeno, zahvaljujući useljeničkoj politici, Amerikanci imaju relativno mladu populaciju, sa prosekom ispod 40 godina. Štaviše, Amerikanci su u proseku mlađi ne samo od svojih saveznika već i od Kineza i Rusa, koji su probili granicu od 40 godina. Nije reč o banalnom, već o fundamentalnom podatku: što su nacije starije, to su manje sklone ratnim avanturama i trpljenju ljudskih gubitaka.

Poučeni iskustvima u poslednjih par decenija, Amerikanci ne žele da upravljaju direktno Venecuelom, već da imaju na vlasti osobu koja će im obezbediti, u suštini, tri stvari: kontrolu nad eksploatacijom nafte, držanje Kine i Rusije na distanci i stabilnost zemlje.

Madurova potpredsednica Delsi Rodrigez, koja je u međuvremenu postala predsednica, za razliku od moćnih vojnih i policijskih čelnika i generala, nije upletena u kriminalne poslove i održavala je godinama kontakte sa američkom stranom po službenoj dužnosti.

Najsenzibilniji zadatak za Rodrigezovu biće održavanje balansa između Amerikanaca s jedne strane, ali i tvrde struje unutar Venecuele, koju predstavljaju ministar odbrane Vladimir Padrino Lopez i ministar unutrašnjih poslova Diosdado Kabeljo Rondon.

Ako pomenuti balans bude narušen, nije isključeno da u Venecueli započne građanski rat, a Trampova administracija bi se u tom slučaju našla u veoma neugodnoj poziciji i morala bi da bira: da li da pretrpi međunarodnu blamažu i strateški poraz ili da pogazi obećanje dato MAGA biračkom telu da neće slati vojnike u druge zemlje i učestvovati u novim ratovima. Taj izbor će biti dodatno problematičan jer smo ušli u izbornu godinu za Kongres. Ako Tramp izgubi većinu na Kapitol Hilu, čekaju ga paklene dve godine, uključujući impeachment i blokadu većine predsedničkih odluka za koje je potrebno odobrenje parlamentarne većine.

Venecuela će biti presudni test za ambicije Marka Rubija da pobedi na sledećim predsedničkim izborima 2028. godine.

Rubio je prvi državni sekretar posle Kisindžera koji vodi i Savet za nacionalnu bezbednost. Takođe, on je jedini u Trampovom okruženju koji ima kompetencije i iskustvo u spoljnoj politici. Nije čudo da je on među najbližim Trampovim saradnicima najmanje antievropski raspoložen i među retkima koji nemaju simpatije prema Putinu, poput njegovog glavnog političkog rivala u Republikanskoj stranci, potpredsednika Džej Di Vensa.

Inače, Trampova politika na američkom kontinentu nije novina, naprotiv. Ovih dana ste slušali svakodnevno o Monroovoj doktrini, koja se transformisala u „Donroovu“, što samo donekle odgovara istini, u njenom teorijskom ili plemenitom kontekstu kroz slogan „Amerika Amerikancima“.

Ipak, jedan drugi predsednik je udario temelje aktuelnoj politici Vašingtona na američkom kontinentu, čiji bi stvarni slogan mogao da bude „Amerikom se komanduje iz Vašingtona“.

Njen stvarni rodonačelnik je Teodor Ruzvelt. On je govorio: „Pričaj polako, drži batinu u ruci i stići ćeš daleko“, zbog čega je njegova spoljna politika i krštena kao „spoljna politika batine“. Danas se samo dobri poznavaoci američke istorije sećaju da je Ruzvelt odvojio Panamu od Kolumbije da bi mogao lakše da obezbedi koncesiju za izgradnju Panamskog kanala i, posledično, američku kontrolu nad veštačkim moreuzom.

Postoji još jedna sličnost koja bi se dopala Trampu. Ruzvelt je dobio Nobelovu nagradu za mir jer je bio arhitekta Portsmutskog mira, kojim je okončan rusko-japanski rat. Tramp bi mogao da stigne do istog priznanja ako bi isposlovao završetak rata između Rusije i Ukrajine. Međutim, veliko je pitanje koliko bi se to svidelo Putinu, budući da je poraz u rusko-japanskom ratu, sertifikovan Portsmutskim mirom, bio početak kraja četvorovekovne vladavine Romanovih i, posledično, carske Rusije.

Venecuela je binacionalna država. Na jednoj strani su melezi, domoroci i Venecuelanci afričkog porekla. Na drugoj su belci evropskog porekla, uglavnom španskog i italijanskog. Dve Venecuele ne žive zajedno, već jedna pored druge. Izraz većinskog dela prve Venecuele bili su Ugo Čavez i Nikolas Maduro, dok je politička opozicija svoje korene pustila u drugoj Venecueli.

U poslednjih nekoliko decenija došlo je do inverzije odnosa snaga. Prva grupa je postala većinska i, zahvaljujući Ugu Čavezu, politički dominantna, a druga, sa progresivnom tendencijom gubitka udela u ukupnom broju stanovnika, što zbog nataliteta, što zbog migracija, postala je manjinska.

Ne računajući dobrostojeću elitu – koja se kreirala u poslednjih 25 godina, zahvaljujući kriminalu i korupciji, oko političkog, vojnog i policijskog vrha – prva Venecuela je i dalje dramatično siromašna i zainteresovana pre svega za socijalna prava, dok ne pridaje veliki značaj ljudskim pravima i slobodama.

Druga Venecuela je najbliža definiciji „građanske“: reč je o srednjoj, dobrostojećoj i obrazovanoj klasi, koja ne samo što je izgubila političku moć već je i optužena da je na iskorišćavanju meleza, domorodaca i afričkih Venecuelanaca stigla do bogatstva. Evropski Venecuelanci ne vide tako stvari; sebe smatraju zaslužnim za modernizaciju i napredak zemlje, koji je doveden u pitanje politikama Čaveza, a zatim i Madura.