Dragoljub Bešlin je u dvadeset prvoj godini starosti, 1931. godine, pozvan na odsluži obavezni vojni rok u kraljevskoj vojsci sa šajkačom na glavi. Kao mašinski tehničar preporučen je za pilotsku školu za hidroavione u bazi Divulje u Dalmaciji. Posle razduženja uniforme i cokula od 1932. godine radio je u Državnoj fabrici aviona Kraljevo u kojoj su izrađivani dvokrilni bombarderi i izviđači “brege 19”. Od 1937. godine postavljen je kao vojnotehnički činovnik u komandi Vazduhoplovstva vojske u Zemunu.
Na dužnosti člana vojne kontrole pri fabrici Zmaj pratio je izradu lovaca “hariken Mk. I”. Tri meseca 1939. godine bio je u Britaniji na praksi u fabrici Hoker. Od jula 1940. do rata bio je komesar fabrike Albatros u Sremskoj Mitrovici koja je izrađivala školske dvosede “fizir FN”.
Bešlin se pred kraj 1930-ih godina bavio neobičnom zamisli jurišnog aviona sa pilotom u ležećem stavu. U to vreme radilo se o privlačnoj temi za konstruktore i taktičare koji su pokušavali da pronađu rešenje kako da pilot podnese velika preopterećenja u bombardovanju iz obrušavanja.
U to vreme nos prema dole i strmi prilaz cilju bio je jedini način da se postigne relativno precizan pogodak, ali piloti su se suočili sa zamračenim vidom i čak privremenim gubitkom svesti. Bešlinov projekat B-5 trebalo je da dokaže da ako pilot leži može da podnese mnogo veća preopterećenja u odnosu na pilota u klasičnom sedištu.
Avion pogonjen sa dva motora “tren” 4E-01 od 50 KS (41 kW) izrađen je 1940. u fabrici Ikarus u Zemunu. U testovima se pokazalo da pilot može da podnese bez većih teškoća i do 7,9 G u vađenju iz strmog poniranja. Kao praktični predlog za lovac-bombarder sa “ležećim” pilotom Bešlin je u tušu imao B-6 sa dva motora As 410A koji je trebalo da pruže preko 900 KS (670,5 kW). Nemci su proleća 1941. godine porazili jugoslovensku vojsku i na aerodromu Zemun pronašli su avion B-5 i odneli kao ratni plen.
Tokom ratnih godina Bešlin se primirio u svom rodnom mestu i bavio se civilnim poslovima. Od marta 1945. godine pridružio se partizanima i dobio je posao u Tehničkom odeljenju Komande JRV.
Planovi za razvoj jugoslovenske industrije pod okriljem Glavne direkcije vazduhoplovne industrije (GDVI) obuhvatili su i formiranje konstruktorskih timova koji su se oslonili na fabrike. Bešlinu su u statusu aktivnog oficira poverili da vodi KG br. 9 kojoj je tehnička baza bila zemunska fabrika Ikarus. On se vratio na staru temu aviona sa pilotom u ležećem stavu i 1947. godine u Ikarusu su po revidiranom projektu B-5 izradili dva prototipa 232 “pionir”. Radilo se o dvomotornim avionima od samo pola tone poletne mase. Za takav avion bili su sasvim zadovoljavajući motori čehoslovačkog porekla “valter mikron II” od 60 KS (44 kW).
Na dva “pionira” proveden je program testova koji je dokazao već dokazano da pilot može da leti na velikim preopterećenjima i do 9,7 G, ali po cenu vrlo neudobne pozicije i nedostatka preglednosti unazad. Brada pilota bila je na podlozi i za pogled u pravcu leta morao je istezati vrat. Palica se nalazila desno od pilota, a nožne komande su bile daleko od pogleda. Kontrola nad avionom iz ležećeg stava činila se preteškim zadatkom.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
