Tramp i Evropa: Puj pike, ne važi

Dobro došli u CVII izdanje Georeporta na Velikim pričama. Nastavljamo da se bavimo Evropom, ovog puta kroz njen specifičan odnos sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Evropljani su uplašeni, što bi rekao Štefan Cvajg, da će ostati bez svog “jučerašnjeg sveta” ne shvatajući da on više ne postoji, to jest da stanuje samo u njihovim sećanjima, predrasudama i zabludama. Evropa se boji promena jer je stara. Naš kontinent je stariji od svih koji nas okružuju, od nekih, poput Afrike, čak i duplo.

Po logici stvari, stari ljudi se plaše promena jer u njima vide opasnost a ne priliku. U EU pričamo samo o budućnosti a ne o sadašnjosti, ne zato što budućnost pripada mladima, stvarno mlade ljude interesuje samo sadašnjost jer oni veruju da su besmrtni. Priča se o budućnosti jer su ljudi iznad 45 godina postali većina u dobrom delu EU članica.

Amerikanci su ostali u Evropi posle Drugog svetskog rata jer su želeli da izbegnu treći svetski rat i u tome su uspeli. NATO nije osnovan zato što su Amerikanci voleli Evropljane, već zato što nisu imali poverenja u njih da sami mogu da reše sporna pitanja i zato su ih stavili pod kontrolu. U Evropi se ukorenilo uverenje da EU nije u stanju, slikovito rečeno, da hoda bez američkih štaka.

Osamdeset godina su Amerikanci govorili Evropljanima da oni ne treba da se brinu o bezbednosti, nuklearnom arsenalu, vojnim strategijama, da je to njihova briga i da zapadnoevropske zemlje treba da se bave kao i sve države “klijenti” ekonomijom, blagostanjem, trgovinom, ljudskim pravima.

A onda je došao Tramp i nakon osam decenija rekao “puj pike, ne važi”. Od ove godine važe nova pravila, od carina do bezbednosnog kišobrana i nuklearnog odvraćajućeg arsenala.

Tramp i njegovi najbliži saradnici, od Džej Di Vensa pa do Pita Hegseta, ne podnose EU, ježe se na samo pominjanje Unije. Ne radi se o ekonomskoj, trgovinskoj, geostrateškoj, spoljnopolitičkoj kalkulaciji. Stvar je mnogo prostija i banalnija, Tramp i okruženje slede raspoloženje dobrog dela njihove biračke baze koja u Evropljanima vidi sve ono što prebacuje liberalnoj, obalskoj Americi, počev od toga da su paraziti.

Novom američkom vrhu se sviđaju samo Evropljani koji rade na razbijanju Evrope, od Marin Le Pen u Francuskoj, Alis Vajdel u Nemačkoj, Matea Salvinija u Italiji, Santjaga Abaskala u Španiji, Viktora Orbana u Mađarskoj, Kalina Đeorđeskua u Rumuniji, Gerta Vildersa u Holandiji. Ko god može da doprinese razvodnjavanju EU je dobrodošao.

Tramp je udario na Evropu i jer želi da transformiše liberalnu demokratiju u neliberalnu demokratiju u Americi. Da bi uspeo u toj nameri, prethodno mora da razbije EU na male državice u kojima će vladati suverenisti i populisti. Demontiranje EU je neophodno i za stavljanje tačke na svet multinacionalnih organizacija baziran na pravu kako bi širom otvorio vrata za novi svetski poredak u kome bi vladao zakon jačeg. Amerika će uzeti Grenland, Panamu i Kanadu, Rusija Ukrajinu i možda pribaltičke republike, Kina Tajvan, i tako sve dok ne zapucaju jedni na druge jer nacionalizam ima tu odliku da vodi, pre ili kasnije, pravo u rat.

DA LI JE EVROPA I DALJE DRAGULJ AMERIČKE IMPERIJE?

Najkraći odgovor bi bio jeste, pod uslovom da i dalje postoji američka imperija, odnosno da Amerikanci i dalje žele da njihova država bude planetarni hegemon.

Tramp je ubeđen da SAD nemaju nikakvu moralnu obavezu prema Evropi, to jest da moraju da je brane. Po njemu, Evropa može da se brani sama, ali Evropljani ne žele da troše previše novca na odbranu i nemaju nameru da preuzmu odgovornost za vlastiti kontinent i pored toga što imaju sve regularne karte za to.

Ne treba potceniti ni ideološke manifeste pokreta MAGA, u kojima je dezintegracija EU jedan od spoljnopolitičkih ciljeva. Trampove izjave tipa da je EU stvorena da bi, eufemistički rečeno, varala SAD, samo su priprema terena i opravdanje za akcije nove američke administracije protiv EU i otvorene podrške svim političkim faktorima koji se bore protiv EU – od Alternative za Nemačku i Nacionalnog okupljanja u Francuskoj, preko Lige u Italiji i Voksa u Španiji, do Orbana i Navrockog u Mađarskoj, odnosno Poljskoj.

Lideri evropskih NATO članica i dalje ne veruju, u suštini, i pored izjava i poteza administracije u Vašingtonu, da Amerika može da ih ostavi na cedilu. Između osećaja da su ostali sami na svetu da brane poslednju oazu prava i sloboda i statusa ostavljenog američkog “siročeta”, evropske vođe preferiraju da se drže ideje da je Stari kontinent previše važan, u geostrateškom i simboličnom smislu, za SAD da bi ga pustile “niz vodu”.

Decenijama su SAD bile u idealnoj poziciji jer je najveći dragulj njihove imperije, Evropa, u dobroj meri bio uveren da nije klijent SAD već njihov saveznik i da je, uz malobrojne izuzetke, bespogovorno pratio agendu Bele kuće. Zato ne čudi što Trampova administracija nadmeno pokušava da nametne interese svojih haj-tek kolosa na štetu Evropljana, počev od imperativnih zakona da tzv. digitalna regulativa EU ne važi za američke perjanice, to jest za Apple, Google, Metu i Amazon.

Kulminacija “ljubavi” između imperije i glavnih klijenata konzumirana je u poslednjoj deceniji prošlog veka kada su u Vašingtonu verovali da se može upravljati svetom preko ekonomije i trgovine i uz sporadične intervencije američkih vojnika. I danas u Evropi pojedini lideri nastavljaju da propagiraju ekonomski pristup u vođenju politike, prenebregavajući činjenicu da imperije, planetarne ili regionalne, ne pokreću novac i BDP, već nasilje i kolektivni narativ o superiornosti, predodređenosti i posebnosti jednog naroda.

Amerika je u dubokoj identitetskoj krizi, raspolućena između liberalnih “obala” i tvrdo konzervativne “unutrašnjosti”, suočena sa sve bližim obračunom sa Kinom, dok je njen značajan deo kivan na Evropu koju doživljava kao parazita koji je živeo na grbači Amerikanaca poslednjih osamdeset godina.

U isto vreme, Trampova administracija eksplicitno traži od članica EU da plate cenu, ne samo kroz kupovinu američkih energenata za 750 milijardi dolara već i kroz nabavku američkog oružja vrednog 650 milijardi evra i ukidanje digitalne takse za najveće američke kompanije – od Applea do Amazona. Štaviše, Beloj kući ni to nije dovoljno, već pretenduje da EU i njene članice dosledno prate Vašington u predstojećem carinskom i trgovinskom ratu protiv Kine i da snose ekonomske posledice i gubitke.