Često se pitamo kako je moguće da neki ljudi sebi daju za pravo da se ponašaju na određeni način. Kako je moguće da smatraju da je to što čine ispravno i da im pripada? Da iskreno veruju da je u redu ton kojim nam se obraćaju? Gde je u odnosima sa njima krajnja mera trpnje i granica? Kad je stvarno dosta? Jedni, za osobe poput ovih, tvrde da odlično “znaju šta rade”, drugi da je zapravo neki sasvim drugačiji film u njihovim glavama. Odgovori na jednostavna pitanja često su kompleksni i najčešće je svaki odgovor samo jedna nit potpunog sagledavanja.
Potencijalno objašnjenje je da čovek sebe vidi na jedan način, a da ga okruženje (neretko i istorija) tumači potpuno drugačije. Dakle, javlja se nesklad između samopercepcije i slike koja postoji u očima drugih. Nesklad u tome kako se osećamo iznutra i šta mislimo o sebi iz sopstvene perspektive, u odnosu na to kako nas drugi vide, više je pravilo nego izuzetak u ljudskim relacijama. Zapravo, verovatno svako od nas živi u dva paralelna sveta – unutrašnjem svetu samosagledavanja i svetu satkanom od mišljenja drugih o nama. Za svakog izazov, za neke veliki problem.
Važno je ko sam ja, ili drugim rečima moj identitet, jer tu crpimo samopouzdanje, ali i potrebu za uvažavanjem od strane drugih. Identitet nije nešto što se jednom zauvek uspostavlja i ostaje nepromenjivo, on se stalno menja i oblikuje kroz uzajaman i cirkularan odnos sa okruženjem. Neprestano šaljemo poruke okolini, ali nam se one i vraćaju, često u neželjenom obliku. Tako dolazimo do toga da se doživljaj “ko sam ja” ne gradi monologom u tišini ličnog spokoja, već je rezultat neminovnog dijaloga u glasnoj buci okruženja.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
