Verovatno je veliki broj nas prvo pročitao priču – ili, u mom slučaju, gledao dečju pozorišnu predstavu – pre nego što smo pogledali crtani “Mala sirena”. Pretvaranje “najmlađe” – jer u Andersenovoj priči ona nema ime – u morsku penu verovatno je jedan od najtužnijih krajeva u istoriji dečje književnosti (osim za nas koji smo čitali bajke Oskara Vajlda), baš kao što je statua Male sirene najtužniji ukras Kopenhagena. Ima u priči nečega arhetipskog, nečega što nas gađa u podsvesno, da ne kažem u limbički sistem, negde mimo korteksa i logički ispravnih operacija; ima ga i u statui.
Sećam se, pre nekoliko godina, kada sam išla da vidim statuu, kukala sam u maniru najgoreg balkanskog turiste, jer ima toliko da se hoda od centra Kopenhagena a mene patike žuljaju, i šta uopšte ima da se vidi, to je samo statua, sve dok je zaista nisam videla i poželela da sednem pored nje i utešim je kao da je živa. Osim što to nije (bilo) moguće; mala sirena je zaleđena u svojoj tuzi.
Andersenova priča se dramatično razlikuje od crtanog uz koji smo odrasli i čiji rimejk u vidu filmskog mjuzikla trenutno gledamo u bioskopima. Pre svega, odvija se u hladnom severnoevropskom kraljevstvu i podvodni svet prati tu nit; nema galeba/blune, šarenih korala ni tropskih ribica. Mala sirena je izuzetno usamljena. Najmlađa je od šest kćerki oca udovca, što – da se ne lažemo – često ne predstavlja sjajan uvod u odrasli život; potrebna je rezilijentnost koju neke od njih samim temperamentom ne poseduju. Kada napune petnaest godina, sirenama je dozvoljeno da izađu na površinu mora, te sirenine sestre idu, jedna po jedna, i pričaju priče o tome kako je gore. One nemaju imena; zovu se prva, druga, treća sestra.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
