Zašto je meningitis toliko opasan?

Nedavna nagla smrt jednog zdravog dečaka od meningokokne upale moždanih ovojnica – stručno, od meningokoknog meningitisa – uzburkala je javnost. Postavljana su mnoga pitanja i nuđena laka rešenja, po pravilu kao rezultat pojednostavljenog viđenja problema. Pokušaćemo da objasnimo najčešće dileme.

Otkud „odjednom“ meningokok?

Meningokok (lat. Neisseria meningitidis) stalno je prisutan među nama. Najčešće pogađa ljude duž tzv. meningealnog pojasa – u podsaharskoj Africi od Etiopije do Gvineje – ali ga ima u celom svetu. U tropima se epidemijski talasi javljaju u vidu sezonskog porasta učestalosti obolevanja svake ili skoro svake godine u vreme suvog perioda godine, a u razmacima od po 10-12 godina beleže se velike eksplozivne epidemije. Van tropa i suptropa, obolevanje dostiže svoj vrhunac tokom zime i proleća.

Povećana učestalost obolevanja u hladnim mesecima u područjima sa kontinentalnom i umereno kontinentalnom klimom uslovljena je putevima prenošenja ovog mikroorganizma. On je osetljiv u spoljnoj sredini, pa se sa izvora zaraze, najčešće kliconoše, prenosi na osetljivu osobu kapljicama i direktnim dodirom. Logično je onda što su uslovi za zaražavanje povoljniji kada je hladno, pa ljudi više vremena provode u zatvorenom prostoru, jedni uz druge.

Gustina smeštaja je razlog i što se epidemije često javljaju u internatima, kasarnama i sabirnim centrima, a posebno u ratnim uslovima. Ekstreman primer je zgusnut smeštaj u rovovima ili u podmornicama. U Drugom svetskom ratu Amerikanci su uspevali da preseku epidemije meningokokne bolesti naredbom da se spava po sistemu „glava–noge“. Time se u toku noći razmak između dve glave povećava sa pola metra na bar metar i po, pa se epidemija spontano gasi.

Kada se čovek zarazi meningokokom, najverovatnije će postati besimptoman nosilac klica. Takvih može da bude i 10 odsto u zajednici, čak i bez uočljive epidemije. Posle kliconoštva, sledeći najverovatniji ishod infekcije je blaga upala guše. Ako se meningokok odatle raseje po organizmu, najčešći ishod je meningitis, a zatim sepsa („trovanje krvi“). Mnogo ređe upalni proces se ograničava na pluća, zglobove (gnojni artritis), srčanu maramicu (perikarditis), mokraćne puteve itd.